Школски лист

— 69 —

кад неуредне, непримјерне и нетачне мајке и домаћице. Нити^јке моћи бити на понос дома ни дјеце своје, но на пропаст цијеле будућности. Нек нас Бог од тога сачува ! Цетиње 2. Фебр. 1891. год. Јелена Вицковићева, учитељица.

ПРВО ПИСАЊЕ НА ПРОПИСУ ПЕРОМ. (Наставак.) Настаје сад питаље : Зашто ученици да предаду учитељу повчић за пропис; зар га не би могли они сами купити?.. Кад се доци остави на вољу, да сама прописе кунују, буде ту разпих и у опште свакојаких прописова. Деца не знају, него какав добију у трговинама, такав донесу. Буде ту често тако звапих „диктанда", или са узаним повукама за немачко писање, односно за вежбање у ситном писању у старијим разредима. Међу тим другчије је кад сам учитељ набави нужне прописе деци, нарочито баш прве нрописе. Сва деца добију једнаке нрописове и у једно и исто време могу да отпочну сви прве потезове писати. Осим тога учитељ набавивши сам све прописеве, може за времена на сваком да напише име дотичног детета, те доцније при подели (кад је час писања) нема никакве еабуне. Дакле на првоме пропису сам учитељ напише сваком детету његово име. Ово је по све појмљиво. Деца, која тек узимају неро у руке, нису у стању као што треба свога имена нанисати и ако га иначе у то време потпуно правилно умеју писати. Кад испишу први нронис и купе други, онда већ није нужно да учитељ пише; онда су у стању и она сама написати, а знаће уједно и где треба. Тако се мадише испомажу где год је нужао, а тако мора и да буде ако се жели успешна рада и доцнијег нанретка дечијег. II тако деца су дошла до нотпуног и ваљаног писаћег нрибора.*) Настао би сам час писања. Али неносредном писању предходи још нешто, па да прво и то изложимо. Жоже ли бити учитељ равнодушан на према седењу дечијем при пис-ању ? Никако. Па не само при писању, него и иначе. Седење дечије мора *) Једну примедбу само. Неки учитељи сами држе сав нисаћи прибор дечији, те им новремено и по потреби и ародају. Не знам како ко, али ја не могу пикако са том трговипом да се спријатељим. Мепи она и сувише ниска изгледа за учитеља и положај његов. Често ће се десити да ће морати дати детету и „на веру," јер случајно заборави новчић и онда ће непрестано гонкати дете да му дугујући новчић донесе. То су ми гадни носли за учитеља. Илп баш и за готово кад даде! Трговина је — трговина. Као што не дамо да се други меша у наше послове, немојмо се ни ми плести у оно што пе знамо. Оставимо то трговцима и радије се ставимо с њима У споразум, да ваљан материјал набављају. Тако ћемо и једнима и другпма ирави бити.