Школски лист

_ 72 —

Скупљање иропиоова бива у највећој тишиии и без великог покрета дечијег. Како већ ееде у скамијама на команду : „Скуиите оиа деда, која оеде на десном крају скамија (говорим у множини), додају ирво своје нропиее оној деци, која им седе с леве стране. Може да буде и од леве стране на десну, како се држи за згоднијо. То додавање бива боз икаква покрета, једино отискиваљем прописа од себе левом руком и полагањем руку на екамију по уобичајеном начину. Дете с леве стране ноднжући међутим свој пропис полажо га горе на оуседов, који му је мало час додат и отипојс на исти начин обадва опет евоме суседу с леве стране, којц то исто чинн и даље тако до на крај скамије (колико већ седи деце у скамији — двоје, троје, четворо н више). Сад из последње скамије, на левом крају седеће дете устаје, узима из своје скамије сакунљене прописе и полазоћи столу, скупи ово до прве скамије налазеће се сабране пропнсе, које му дотична иа крају деца додају но реду једно на друге и те прописе, ношто и из нрве скамије прими мало збије и остављајући их на сто, враћа се мирно и седа на своје место. Тако се ради ако су и два и више редова скамија. II ако је школа мешовита, па деца мушка и женска оделито једно од друге седе — оделито се и нрониеи скупе, али се инак носле заједно сложе и у орман склоне. Као што се види о томе свему је овде много речи потрошено, да се опишс цео поступак како бива ; али то после речи учитељеве: „Скупите! (прописове) свршава се скоро уједан мах и без најмаљег жагора, пошто свако дете, чим јо отисло проннс од себе, меће руке на скамију и чека даље, шта ће учитељ заиочети... И тако у томе се састоји ночетак пиеаља на нропиоу пером. Сад још нешто да речем. И ако можда не снада строго овамо, али дајо малог разјаснења, што заиста не ће шкодити. Кратак ћу бити. Изложен поступак у првом писању са пером и мастилом, оматрам ја за један виши стеиен нисања у I. разр. осн. школе. Премда ее овде нс можс говорити још о „краснопису" у правом смислу те речи, као што не можо бити говора ни о „леном" читању, о одрошитом и лаком рачунању н т. д., јер у I. разр. деца тек основ из свега добијају, из кога треба тек да се развије онај виши степен — опет нис-ање на проиису пером морамо у такозвани „краснонис" да уврстимо. Зато то писање мора да бива под непосредним надзором учитељевим, на ма школа више разредна била. Напусти ли учитељ децу само, да пшпу, како им је воља, то ће од писања бити оно, чему човек не може згодно имена наћи. Па ако су деца и почела у школи на пропису писати, али им не треба дати још код куће да пишу, не треба вм дати све дотле бар, док се у школи не нређу сва пиемена. Само ће се на тај начин ностићи од писања на нропису оно, што се у истини жели. На све и свашта дакле ваља бодро назити, пак ће се одлака до жељеног циља доћи.

Учиниће се коме можда, да је све то једна „ситница", за коју није било нужно толико мастило пролити и гомилу речи потрошити. Одиста. И шта ту има тако важнога ? ! Да деца набаве писаћи прибор, да га донееу у школу, даим се каже, како се пише, како да владају и—да седну да нишу—зар је то тако шта велико ?! Шта је у томе тако важнога?!... Да бомо—тако би то изгледало, кад би човек пос-матрао то питање