Школски лист

се на оснопу постојећег закона обратвла Српском Пародном Црквено-школском Оавету са молбом, да јој со одрсди принадајућа јој мирокина. Њену молбу је снровео Школски Савет Саборском Одбору, а Оаборски Одбор ју је уиутно срнском народном Сабору, из разлога, што нема засебног мвровинског Фонда. Це слажемо се е тпм поетупком Саборског Одбора, али Натошевићева је удовица имућна госпоја, па може и чекати. Она мора дакло чекати Сабор и чека га ево већ 3—4 године. Познато нам јо даље, да управитељ ернске учитељске школе у Сомбору, Пикола 1). Вукиђерић, служи на тој школи далеко већ преко 30 година, — није ваљда ни 40 далеко; унравитељ срп. вел. гимназије карловачке, Стеван Лазић, служи исто тако преко 30 година, вс/ћ скоро 35: ироФесор срп. вел. гимназије новосадскз, Филии Оберкиежевић, прешао такођер 30 година службе, на још до сад није ни један од њих стављеп у пензију. Оии служе и даи данае сваки на свом меету. Немамо ништа нротивно, што они још и сад служе, кад хоће, јср су здрави и још за рад способни, али није право да служе код позитивног закона за то, што не могу имати нензије, јер нема засебног мировинског Фонда. Наведени примери доказују еасвим јаено, да се закон о умировљењу ироФссора на срнским вероисповедним школама до сад није извршавао, а зашто није, једини јс разлог, „што нема умнровинског Фонда", — ма да се у постојећим уредбама нигде не вели, да ће српски иародни чнновници уживати мировину из мировинског Фонда и ма да се изречно каже, да ће они ту мировину уживати из клирикалног просветног Фонда. Но није нам овом приликом то главна цољ, да износимо поједине примсре, којима би со доказало некоректно поступаље наших аутономних власти са народним чиновницима: главни нам је задатак, да докажемо тим примерима, да се закон у опште у погледу умировљења пародних чиновника, љихових удовица и сирочади није до сад извршивао и да ће се доћи у том погледу до врло иемилих и ненријатних појава, ако се наше влас/ги и даљо буду држале тога начела, да се народним чиновницима не може издавати мировииа, што нема засебног мировинског Фонда. Узмимо само најновији случај. Умрво је професор срнске учит. школе у Сомбору, Исидор Стојковић ; иза љега је остала удовица са тројо незбринуте деце. Колико је нама познато, нокојни Исидор Стојковић био је сирома човск, није дакле оставио за собом пикаквог имања; његова удовица такођер нема никаквог имања, из кога би могла живити без бриге са својом дечицом. Шта више она ће морати трпети нужду са својом дечицом, ако је Саборски Одбор унути на Сабор, као удовицу нокојног Ј)орђа Натошевића. Ми држимо, да Његова Светост, садањи натријарх срнски Георгије, као врховни чувар закона и као врховни старешина и покровитељ целога народа српског, не ћс донустити, да сирота удовица са својом нејаком сирочади трии нужду код нозитивног и законитог права њезиног; држимо, да ће Његова Светост очинску бригу водити и о том, да се досадања противзаконита решеља у иогледу наплате и умировљења људи, народпих чиновника исправе; држимо, да се еадашњи Саборски Одбор, који је састављен из људи увиђав-