Школски лист

послвдаи ПОШЕН СВОШЕ ПРИЈАТЕЉ7, ПРОФЕСОРУ ШИТИ ПЕТРОбИЂУ говорио М1ГГА КАЛИГ1 на опелу у св. ђурђевској цркви 20. декембра 1891. Мито брате ! Када смо се иослс нашег ђаковања састали на сомборској учитељској школи као колеге, нисам знао, да ће нам онај стисак руке, којим се руковасмо бити иоследњи, - нисам слутио, да ћемо се носле кратког састаика растати на веки. Нагле промене, које читав преврат начинише у твојим породичним приликама, удари громова, који у рушевину претворише твјју куђевну срећу, тако су ме збунили, да немам моћи, да се приберем и да мирним погледом расмотрим, шта се то све око мене збива ? Не могу да верујем, да си мртав. Та није -лн седо јуче разлегала слава о победи твојој на књижевном пољу на коме си сјајне награде сгнцао за твоја неумрла дела ? Нисмо ли се до ј уче поносили тобом, као књижевником првога реда, научником првога реда, проФесором првога реда, чије лекције из онтике могле би на дику служити макојем нрОФесору, ма вог универзитета европског. II твој дух, коме никаква висина висока не беше, коме никаква дубина дубока не беше, иежи пред нама саломљених крила, а ти ни од кога не савладани нобедплац књижевни, лежиш први пут побеђеп — од смрти. Да нису тако и сувише очити докази о твојој смрти, ја још не бих веровао, да си мртав : али кад помислим, како си био вредан као пчела, како ни један тренут пропустио ниси, а да га радом не испуннш; кад номислим, како ни онда себи одмора давао ниси, кад су други уживали радости овога живота и кад су по свежем ваздуху крепилм своје здравље, ти си у мрачној и загушној лабораторији испитивао, растварао мерио. У заносу научнога рада, заборавио си на себе и на своје здравље, па си уживао, блажен што си пронашао, једну нову истину од које ће твој народ имати користи. Кад на све то помислим, па видим, како си скрстио руке, па не радиш ништа, онда Мито брате, морам веровати, да си заиста мртав ! Голем је губитак за један мали народ, кад му у најодсуд-