Школски лист

— 83 —

разреду, слушајући од старијих разреда, већ нешто зиаду о св. Сави; а ђаци трећог разреда, они већ знаду нешто причати, као о жнвоту св. Саве; а ђаци четвртог разреда, тако живо нричати знаду, не само о животу св. Савено о свој породици НеманиКа, као о најглапнијој тачци у историји Срба тако, као баш да живе слике гледају, или баш, као да су и они онда у оно исто доба са НемашЉша били. Па ето с тога држим да ми није сад баш нотребно о св. Сави даље да говорим. Многоштовани зборе, но и ако нисам говорник то ћу инак, колико ми силе моје доносе, у најкраћим цртама, да нродужим мој говор о том: Како ностадоше у српског народа „славе н светковине." Од како се „просвета" ночс ширити међу народом, на мах се нађе и људи такових, који се латише да се узвише над својим савременицима, те целог свог живота трудећи се за оннм — што је дужност сваког човека, а то је: за своју отаџбину одрже, и свој нард нрославе. Но ношто српски народ у раније доба не беше тако умно развијен, као што беше други сретнији народи, да са нодизањем „надгробних сноменика" свој народ — као и своје великане ирославе. Српски нар.од у место тога, уреза себи у дуигу: да ноједине од својих великана узме себн за светитеље, те им је помен — како у црквама — тако и па зборовима, у одређеним данима чинио, и тако је у том, као и у „крсним" имеипма, српски народ, а особито у Босни и Херцеговини, и своју православиу веру до данас сачувао. II отуд тако ностадоше у српског народа „славе и светковинс", које и ми, као нотомци њихови то све живо прихватисмо и одржасмо, у нади да Кемо п ми тај свети до данас верно сачувани аманст нредати своме млађом српском нараштају, а надамо се, да Ке и он исто тако знати ноштовати, и прослављати сваке године на данашњи дан — данашњег Светитсља и просветитеља срнског Саву — као што га и ми ево даиас прослављамо. И тиме ћемо се онда заиста одужити и св. Сави, а тиме ће мо се уједно одужити и оном светитсљском позиву: „Придите чада нослушајте меие, ст}>аху Господњу научу вас!"

Д 0 п и с. У Молу 17. Априла. Са тужппм срцем јављам Вам, да нас је грозна несрећа задеспла, паиме изгубисмо нашег вредног и нигда заборављеног г. учитеља Лазу Јосимовића. Служио је код нас 25 година као узор учитеља, као дика и понос српства особито нама Молчанима. Радио је и трудио се за цркву, за оиштину, за добро свога парода, али увек пред свачем му је школа и нозив свој предњачио. Да је такав био, сведок му је његов укон, где изађе и мало и велико, старо и младо, православпи и пноверци да иснрате свога љубљеног и доброг учитеља, одајући му последњу почаст испратив га до вечне му куће. Похвале достојни су и колеге му као Петровоселски и Ађански, особито нак г. Борјановић, који са својом дечицом, а исномагањем осталих г. г. учитеља