Школски лист

— 91

друго, до ли — љубав. Осећаји иодстичу на рад, али љубав подстиче на узвишен, племенит рад. Какав је пак тај племенити рад у иојединостима, у кратко али језгровито описује св. ап. Павле говорећи: љубав је трпељива, милокрвиа, она не завиди, она не велича, не надима, она не чини што не ваља, не тражи ии своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, но се радује истини, она све сноси, она вјерује, она се свему нада, она све трпи, она никада не престаје. Кор. Носл. II. гл. XIII. ст. 4—9. — Без сваке сумње, љубав је сила, која не само да људе у животу срећи, него пх подиже ближе извору вечите љубави — Богу. Практична страна љубави је, што она свагда изазива, љубав. Правило је тврдо као стена, да човек за своја племенита дела мора добијати достојну награду. Истина, може се десити, да свет не разуме важности наших добрих дела, да их криво схваћа, или на иослетку да неће да их цени са злобе, са нокварености, али добро дело остаје добро, истина остаје истина, и мора доћи доба, кад ће се у оиће и признати. Ко другима чини добро, добро Ке и дочокати, а ко сеје раздор и мржњу, сам себе баца у провалије иропасти. Пего, љубав треба да је руковођена разумом, ако се мисли њоме цел постићи. Ко хоће да чини другом оно што је добро, ваља да зна шта је добро, јер иначе може, ма и без зле намере, вишо зла, него ли добра учинити. Из тога разлога и родитељи врло често, поред све љубави што је имају према својој децн, не васнитају свагда као што треба. Поред оплемењеног осећаја дакле, потребан је и развијен разум, па да се добра дела могу чинити. Срце говори г«то, а разум показује иачине како дасеради: така љубав је само оправдана, така љубав само има вредности. Љубав је једна, она нема својих врста; али предмета љубави има тушта, као и њених маиифсстација у разним приликама. Нема дакле љубави — своје, родитељске, ближње и т. д. али има љубави ирема самом себи, ирема родитељима, ирема ближњим, ирема народу, вери, Богу и т. д. Љубав је излив срца, по пореклу, по суштини својој једнак у свима приликама; дела пак инстинкт и разум, створа онака, кака најбоље одговарају осећају. Норед толике важности, поред толике усвишености, коју има љубав, као особина човечја, зар да се она и не негује у народу, зар да се и не развија и не чува свнм силама и свим моћима да-