Школски лист

— 189 —

шарине" а за покриће евентуалнога мањка остали доходци општине. А у сеоским општинама бившег крајишког подручја по §. 34. истога закона: стварне потребе општинске пучке школе подмирује „опшинска школска благајна" а берива учитељ. особља и све друге трошкове, „земаљски школ. намет са 20%-ним прирезом на изравни државни порез" -— дакле и у једном и другом случају општи извори „општински" и „земаљски." А томе напротив по §. 96. хрв. школ. закона ограничено је и оно Факултативно подизање п издржавање српских основних народних школа у Хрватској и Славонији у главном на властиту снагу, на посебни трошак православних Срба, за које дакле немају ваљати они општински извори и земаљски намет, како је то „за опште ниже пучке школе" установљено, премда су те ниже пучке — комуналне — школе са срп. народ. основним школама у својој пучкој настави једнаке, те једној и истој сврси — народној обуци — служити имају. Од те установе о издржавању срнских народних школа о властитом трошку чини истина §. 98-ми поменутог школ. закона у толико изнимку, да оне Србе, који своју српску автономну пучку школу о свом трошку издржавају, решава од дужности „школ. намета" и онда просто оставља политичким општинама, на колико им то средства допуштају,. да „могу пружити" богоштовннм и српскоцрквеним општинама свога подручја примомоћ за издржавање њихових пучких школа. Али то ни из далека не одговара правој потреби за издржавање српских народних основних школа а нити праведном кључу, ако се у обзир узме, да Срби са своје стране у оне „опште изворе општине", који опште пучке ниже школе издржавају размјерно исто тако и толико доприносе како и колико све остало житељство Хрватске и Славоније. По томе не подлежи никаковој сумњи. да је српско-правосл. пучанству Хрватске и Славоније — које преко пол милијона душа броји — и Формално и материјално оптегоћено устројење и издржавање његових на закону основних автономних пучких школа, ако се хрватским школ. законом од 31-га листопада 1888. отворено стање и на даље непромењено уздржи. С тога овај црквено-народни српски сабор у жељи и дужном настајању своме, да се томе стању и тој махни поменутог школ. закона, поред његових иначе добрих начела сходним начином доскочи, а тиме уједно и потреби живој српско-праславне цркве и народности удовољи, која се без своје српске народне или пучке школе ни замислити ни одржати не да — пуним поуздањем обраћа се.