Школски лист

— 192 —

дужносгима проћу својих ближњих и наш ће рад добрим плодом код деце уродити. Дужности дечије између њих самих биле би : у првом реду да се деца међусобно сматрају као браћа и сестре; да се једно другом не подсмева и имена издева, већ да се правим именима дозивају и називају; да при радњи једно другом не смета; да се једно од другог не држи за боље, већ да се сматра равним; да једно на друго не набеђује, већ да сваки свој учин призна па да тиме отклони садруга од — можда за учин — наступајуће казни и да један другог поучи, а не још да га одврати од учења предпостављајући му угодније занимање — игру, и да не буду завидљивци. Да се такови односи и дужности ђака једнога према другом — које упливишу на напредак у учењу, на практично и морално образовање младежи — успоставе, ваља да учитељ чини свакоме ђаку по његовој заслузи. Он несме да гледи ни на чији хатар, ни на чију препоруку, ни на чију кућу или родитеље, већ да' су му сви ђацн равни, да воли све подједнако и о свима да се брине без разлике. За учитеља несме да буде разлике, а био ђак сирома. а био богат, а био туп, а био бистар, а био леп, а био ружан; разлика треба да буде само између оних, који раде добро, и оних, који раде зло. И ту треба да се суди „зте Јга е(; бћкНо.". Овом правичношћу, овом једнаконгћу осетиће деца да им се ваља зближити и заједнички учити и радити. Та лако се даје свако створење к' ономе чему је по природи склоно не само упућивати, него се тамо жури с' неком радонгћу тако да га и боли, ако му у томе на пут стајемо. Тице ће летити, рибе пливати, а дивљач тумарати сами од себе терали их ми на то, или не. Они ће то чинити од своје воље чим осете да су им за то довољно јаки дотични удови. А зар да се човек, нарочито дете не да лако и лако и поучити ономе, чему га његова природа не упућује и води, него управо вуче и гони. Учитељ ваља само вешто да уме добрим стихијама дати превалу над хрђавима, како би добри ђаци оним рђавима служили за пример, одушевљавали их, узвишавали, облагорођавали, а не рђави добре да заражавају угушују и понижавају. Ваља да учитељ с' децом увек благо, али.без мажења говори, ваља да се чува да никад погрдна реч не изађе из његови уста. Ако ђаку рекне : „Ти не знаш ништа, ти ништа не учиш". То је прекор, то је опомена; али ако би му се рекло: „Ти си то и то, од тебе никад ништа не ће бити". То је ногрдна неправда. То