Школски лист

Тако је и урадио. Положивши прве испите са добрим и похвалним успесима потражи лане од Срискс Матидс ШиФмаиову штииепдију, како би у бољим и лепшим матерпјалним ириликама, последњс испите положио, и врпуо сс роду своме, од кога је и поникао, да му се одужи радом својим. Али, беше ли то судбина или случај, шта ли, ■— он штпиендије не доби, вал,'да са једано тога разлога, што не беше рођењем — Бачванип Па тек што се након тога био и упутио у Беч, вратио се из њега, али не са сведочбом оспособницом, већ са својим порушеним здрављем. 11 напокон подлеже са свим, изнемогну и сврши, а добра душа његова прхну тамо горе, да се састане са љубљеном мајком и милом сејом својом. Беше то као сан. Ми другови и пријатељи његови из детињства и из школовања имали смо га у средини својој, па га љубљасмо са искрености и многих другнх врлина његових, љубљасмо га, јер намје свима пријатељ био, нрви друг, да смо га са тих његових црта баш и ценилп. Прохуја ето и то доба, а ми се раштркасмо, сваки па другу страпу. У куту своме сећамо се младог доба свога, па се с-ећамо и оних особа, с' којима смо у том добу онћили, и који су па наше доживљаје каквог утицаја имали, или у истима учествовали. Тада се сетимо и тебе, драги наш друже Миле. Као кроз неку маглу видимо ти благи лик твој, а чујемо и речи твоје... Сећамо те се, алп пам и то сећање дође, баш као неки сан. Јест к'о сан, па ето све и ирође к'о сан. У том сну нестало нам је и тебе. Драги наш друже Миле, — нека ти буде лака црна земља, а опрости другарима својима, што ти не дођоше несмом тугованком увеличати погреба. Раштркани смо ето, — радимо ону њиву, коју си и ти обрађивао, а креппмо се оном надом којом си се и сам крепио. Помен на тебе живиће удиљ међ нами, међ твојим другарима. Лака ти црна земља, а покој твојој души ! В. М. М—н.

Д 0 п и с. У Бањојлуци 4. Фебруара. — Овијем се од стране потннсате општине сл. уредништву јавља тужна вијест, да се је наша срн. правосл. основна школа обавила црном тугом и изгубила ваљана и ноштена дјелаоца на народиој просвети и народног напретка смрћу нашег не нрежаљеног п не заборављеног с-рп. учитеља Стевана Ђожидп-ра Љубојевика ; са молбом, да сл. уредништво изволи у свом цијењеном „Школском Листу" уз неколико редака о његовом животу смрт његову огласити. Покојник се родио у П. Саду 24. Децембра 1868. год. од сиромашних, али вриједних и поштених родитеља. Српску основну школу и пет разреда срн. вел. гимназије узучио је у мјесгу рођења; а год. 1886. отишао је у Сомбор у срп. учитељску школу, да се носвети учитељству, коју је свршио год. 1889. са врло добрим успјехом. Исте године изабран је био за учптеља у нашој срп. правосл. основној мушкој школи на I. и II. разреду. Покојник је био врло добар учитељ. Своју дужност врпшо је на опште задовољство свијух, те је ради тога и ради ссога владања у друштву био