Школски лист

у Житомишлићу у Херцеговини, у Босанској Градишци и у Шамцу у Босни^ и србској перопсповедиој школи у Пероју у Жстрији. По жел.и репностнога и родољубивог скупитеља иредплатника у Оентомашу господина Нестора пл. Миковића као дар од њега шаљо се Школски Дист у десет примерака под овим насловима: 1. Србској школи у Његушима. 2. Народној школи на Ријеци (у Црној Гори). 3. Народној школи у Даниловом-Граду. 4. Мушкој школи на Детињу. 5. Госпођи .Јелени Вицковића учитељици женске основпе школе на Цетињу. С. Питомцима учитељске и богословске школе па Цетињу. 7. Зарији Радичевићу учигељу у Подгорици. 8. Госпођици Ани 1)урића учитељицн у Лаћарку. 9. Гос-иођици Даринки Томпћевој учитељици у Крушчици; и 10. Копстантину Апичићу отличпом ученику воћарске и виноградарске школе у Клоетернајбургу. В.

НЕКРОЛОГ. •}• Милан Стојичић пспитани и оснособљени учитељ ј Миле СтојИЧиЂ бивши учитељ сент-мартонски, слушатељ бечке више педагошке школе, умрБо је у месецу Децемберу пр. год. на Јарковцима крај Пазуве, у наручју свога ожалошћенога родитеља. Покојник се родио год. 1868. По свршеном петом гимназијском разреду ступио је у сри. учптељску школу у Сомбору, коју је након три године са врло добрим успехом и свршио, те се оспособио за учитеља у срп. нар. школама. Бивши слабог здравља, учитељевао само две године у Сент-Мартону. Само две године, али и две године биле су довољпо да нам покажу, е-је Миле имао дара, знања и вештине, а пре свега чврсте воље, да послужи роду своме на просветном пољу. И дан данас га се ето сећају његови сељани, којима је служио, а сећаће га се још дуго и дуго. Био је он нрегао, да много уради, па је радио п изван школе. Тада су оно и пропојали сент-мартонски ратари у кору лепо и складно у цркви, а ван ње пропевали у друштву ширећн лену српску песму а крепећи се свето-савским слављем и прослављем. Хтео је он још више да уради, и словом и делом, гредећи оном стазом, којом су ходили н други просветитељп нам народни, али зар од силна напрезања — занеможе, оставп школу п поврати се дому своме, да се опорави. Тада сам се оно н састајао с њиме. бивши му са домом родитељским у суседству, и тада сам имао ирилике да видим и чујем, колико је и како је жалио, што је морао свој започети рад прекинути. После двогодишњег одмора и опорављења, гоњеп оним нутарњим нагоном, да се у својој струци што више усаврпш, — реши се да оде у Беч, те да онде па вишој педагогији изучи пемачки језик, историју и земљонпс..