Школски лист

— 19 -

није постало за наш рад и за наше тежње. Никаква нас несрећа ннје но.мела у нашој унуграшњости. Рекао бих да смо сви здрави и иеоели. Р^зграналп су се основн нашега општега задовољења а тиме и снаге нашега рада. Срества основнога васпнтања, која трајкимо , захватају све дубље у дубље у човјечију природу, она постаје све општнја, све складнија, а њихов успјех све видљивији и све одлучнији. Наша околина бива све пријатнија. Истина да све више старим, али сам мислио, да ће ме пред годину дана нестати у вихору мојијех дана и да не ће сунце зарад мојијех гријехова обасјавати таму мојијех околина за мој рад. Али ме ево обасјава ово жарко сунце, коме се нијесам више надао ; лијепо вечерње руменпло, које надом тјеши, расвјетљује чемер мога живота. Сад номишљам на мртвачки сандук, кога сам прије годину дана поставио у моју собу као израз мојијех осјећања и слутња; мислио сам, да ћу умрнјети, мислио сам, да нећу доживити овога часа. Мислио сам још горе, бојао сам се још горега. Ах, света би ми била смрт ! Шта је смрт човјеку у мојој старости н у овакој патњи као што је моја? Она га ослобађа ових патња,; оиа му скида јарам, на ком је вукао терете свога живота. Бојао сам се још грђега. Бојао сам се, да ће дјело, над којим дркће моја душа, бојао сам се да не ће пропасти дјело мога живота; бојао сам се, да га нећу моћн одржати; бојао сам се, да га нећете моћи вн одржати. Пребрзо је напредовало под мојом руком. Пошто је дуго и дуго кукавно животарило, пребрзо је нарасло. Тако ми се барем учинило. Бојао сам се, морао сам се бојати, да ће подлећи по сопственом величином,да ће подлећи подтеретом нужнијех захтијева, који неби били у складу с нашима снагама. Оно није подлегло, оно још постоји! Бог га је спасао. ЈБудска га рука није спасла — Бог га је спасао, спасла га је рука Господња. Слава и благодарност, висока слава, што душу пуни, дјетинска љубавна благодарност нзбавитељу нашега дјела, оцу живота, оцу дана, владаоцу годпна! Он нам је благословио нрошлу годину. Слава и благодарност вјечноме оцу живота, вјечноме управитељу људскијех судбнна! Он је спасао дјело мога живота. Ником поникујем, ничице падам и питам се сам: Јесам ли заслужан те велике милости небеснога оца'? Јесам ли достојан спасења мога дјела и свега онога, што је Бог ове године учинио моме дому? Боже, смијем ли то да пптам! Је ли човјек достојан благодјејанија свога Господа, и смијем ли само часом иомислити, да сам достојан чуда, којима је очинска доброта божија провела ове годнне