Школски лист

— 91 —

завичају, у старом заводу, којој нису познати обичаји српски, који служе, као обележје наше вере, лепог православља? Не, таковој мајци биће страни наши обичаји, она ће их се туђити, а тиме ће своје дете одвести далеко од оног, што је наше, што је српско. На прогив она мати, која је научила све оне обичаје, који бивају о крсном имену, бадњем вечеру, божићу, свадби и другим свечаностима, па ће их пренети и на своју децу и научити их, да те лепе обичаје поштују, као свети завет својих старпх. Кад бацимо поглед на садање верско образовање народно, опазићемо, да оно не стоји на оној висини, на којој негда стајаше. Нарочито у последње доба почело је оно бледити, опадати, а с њиме и чедност народа. Па шта је узрок томе? — Немар родитеља, немар <?рпске мајке! Док од пре мати молитвом и песмом љуљаше своје чедо у колевци и тиме још нри буђењу прве свести детиње улеваше тај свети осећају, ту најдивнију врлину у душу детињу, сад мати, којој је више стало до себе и својих забава, да је детету којекаквих отровних пића за спавање или га оставља на служавци, — која је узгред буди речено још и друге народности, — којој је још мање стало до детета. ТТГ та више тако дете врло често остављено је на милост и немилост служавцп, те у место да гледа, нежне мајчине осмејке, да јој слуша слатко тепање и божаствене речи молитава, гледа натмурено лице служавке и речи, које честит човек због нискости неће ни споменути. Отуд је то, да се родитељи често туже на дечију непослушност, јогунство и т. д. чуде се од куд им деца знају и оне речи, које од њих не могу чути. Па зар је чудо? Може ли се тако дете, — које Је све до школског доба остављено тако рећи само себи — у мислима подићи до престола милостивог Творца, може ли задрхтати при каквој погрешци, кад и не зна шта је то погрешка?! Нема ко да му каже, да не чини што не ваља нема ко да га опомене, да има тамо горе неко, којн све види. Уз веру корача упоредо и чедност. Родитељи, који своју децу у побожном духу образују, могу бити мирни, да су их спремили за чист, моралан живот; а знамо да је моралан живот извор највеће среће и напретка човечанског. Па и о томе имамо дивног примера у народу нашем, та има ли чистије, узвишеннје и племенитије мисли од оне народне: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу". Србин кад је задао реч, он ју је морао одржати, па ма га живота стало; ево како се он изражава отоме: