Школски лист

— 139 —

-је једна млада жена и плакала је. У један мах зачује се глас малог синчића иза ладне пећи: „Мати! дај ми да једем, јер ћу умрети од глади." Мати је дубоко узданула и ћутала. После кратког времена нонови синчић своје захтевање. Мати није могла даље срцу одољети, него рече: „Ево ти комадић хљеба, који сам оставила твојој болној сестрици — њој ваљда неће више требати." Дете узе хљеб и јело га је халовито, али на једанпут преста јести и рече матери: „Ево мати, ову половину остави сестрици", и затим опет оде у ладан запећак. После кратког времена дође отац кући и жалосно рече својој жени: „Ми смо јако несрећни! Цело сам пре подне стајао код жељезнице и тражио прилику, да заслужим коју крајцару — али писам ништа добио!" На то се појави дете иза пећи и упита жељно свога оца: „Оче! јеси ли донео хљеба?" Оца је тако растужило то питање, да су му се очи напуниле са сузама, а дете чим је то видило, одма настави: „Оче! нећу то више чинити!" Жалосни су осећаји обузели оца, када је видио како иу пати породица. Мислио је и размишљавао и напоследку рече: „Продаћу још и последњу своју имаовину, продаћу колица на којима сам залуживао хљеб наш насушни." У тој вароши био је један трг, на који су грађани доносили оне ствари, које су хтели продати на јавној дражби. Ту је онај сиромашни отац стајао са своји колицп. Две отмјене девојке шетале су се преко тога трга и старија примети млађој: „Погледај само онога човека са колици, како је јако жалостан. Хајдемо мало ближе к њему, може бити да ћемо дознати узрок његове туге." То су и учиниле. Оне су чуле разговор његов са суседима и дознале његову телесну и душевну патњу. Када се одпочела дражба за колица, оне су их натерале до преко 30 Фор. и одма исплатиле. Околина се смејала што су отмјене девојке толики новац дале за колица, која им нису ни од какве користи. Девојке се нису на то освртале, него понуде томе сиромаху наплату, да им колица до њихове куће отура; али Овај се изговарао на разне начине, само да би могао што пре однети јестива својима. Оне га запитају где станује и када су то чуле, рекоше му, да је то баш нуз пут њиној кући. Сада је сирома продавац пристао на то, но морао је пред једним дућаном стати, да оне купе разна јестива и дрва и натоваре све то на колица. Када су дошли до његовог стана, он их замоли да ту мало стану, како би могао обићи своју породицу и дати јој новаца, да купи