Школски лист

— 142 —

Да би научио што боље мађарски језик продужи своје науке у Тамишграду, Сегедину и Белој Цркви, где је својим неуморним трудом свагда такав усиех показивао у наукама, да се увек бројао међу најбоље ученике. Нанта је доцне пошао * у школу, те тако није могао свршити своје науке до војничке обвезе, него га из осмог гимназијалног разреда узму у војничку службу и однесу га у Сарајево и Плевље, где је ненаучен на велике телесне напоре своје здравље нешто нарушио и после двогодишње службе буде од војничке дужности ослобођен. По повратку своме из војске постављен је за привременог учитеља на мађарској комуналној школи у Баваништу и ту му се омили учитељски рад и реши се да се ода учитељском позиву. По дозволи П1к. Савета 1. Септ. 1887. положио је испит из I. и II. разреда учитељске школе у Сомбору и иримљен је одмах за редовног ученика у III. разред. 1888. године положио је испит за учитељско оспособлење са врло добрим успехом а целе године беше у свему примеран ученик. Изнурен од силног учења годину дана одмарао се у дому родитељском, тек 1889. постављен је био у В. Бечкереку за учитељског заменика и исте године буде једногласно изабран за сталног учитеља у истој општини. После године дана свога учитељевања промукао је бчо и та промуклост га отпрати и у гроб. 1891. изабран је за учитеља на срп. вишој девојачкој школи у II. Саду, које је место заузео 1. Априла 1892. У Нови Сад отишао је из Бечкерека болестан, али и тако болан савесно је одправљао своје дужности све до прошле јесени. П1к. Савет даде му допуст за целу 1898/4. шк. годину, те отиде у приморске крајеве да потражи мелема својој болести, али све беше заман. Потражио је лечничка савета и у Бечу и Пешти, но није се помогао; болест је већ захватила била маха и није било наде да ће своје здравље повратити, што је и сам признао у своме писму управљено на писца ових редака — свога најприснијег нријатеља — где вели: „ја непрестано болујем и мучим се и слабо имам наде да ћу се скоро излечити." По повратку своме из Беча после 8 месеца испустио је своју племениту душу у меком крилу својих родитеља, браће и сестара а у 32. години живота свога. Његова смрт оглашена је и у св. успенској цркви В. Бечкеречкој. Ко је год познавао Панту видео је у њему поштену душу, обзирна, трезвена и скроз карактерна човека, који је заносном љубављу био одан своме позиву а задахнут беше неизмерном љубављу према учитељству а против учител>ског сталежа никад, није дао ни