Школски лист

141 —

. ПАНТА ЈОВАНОВИТ1 учитељ сра више девојачке школе у II. Саду. 1862—1894.*)

„Збогом, житку, мој прелрпи санче, Збогом, зоро, збогом, беди данче, Збогом, свете, некадањи рају, ■Ја сад морам другом ићи крају." Тако је запевао наш неумрли песник Бранко праштајући се са дивотама овога света а на тужном растанку са својим млађаним живото.м. Та колико је млађаних снагл баш у цвету свога живота заванило тужннм гласом и на самртннчкој постељи запевало песму тугованку: „Аој свете мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио Само, само још да мрети није"... Тако је закукао и наш Панта, када се мораде растати у најлепшем добу свога живота са својим милима и драгима и скрстити своје беле руке на измучене своје племените груди, те тако предати се ладној руци неумитне смрти, која му одузе млађани живот и уништи у њему све племените осећаје, које је Панта гајио према своме народу, према школи српској и њеном напредку. Срце нам се следи, када видимо колико је та ненаситима смрт млађаних снага у нашем народу уништила, те нам сатаре наду и будућност нашу. Данас, када нашем народу најбоље требају истрајни борци на просветном пољу, који својом спремом за просветну борбу, и озбиљношћу даваше нам најбоља јемства за истрајност у своме раду, отрже нам немилостива смрт још једну младу али интелигентну снагу из редова нашег учитељства, покоси нам баш у очи Спасова дана млађани живот Панте Јовановића, учитеља срп. више девојачке школе новосадске. Панта Јовановић родио се у Баваништу 1862. од честитих родитеља земљоделаца. У своме родноме месту свршио је Панта основну школу, па је после прешао у Нови Сад, где је свршио 3 разреда срп. гимназије и увек је био у редовима најбољих ученика. *) Због нагомиланог материјала овај чланак није могао ући пре у дист. Ур.