Школски лист

— 43 —

и чији се губитак у црну читуљу голеиих губитака, народних, укрстити може ? Је ли нас цресветли покојник, Ника Михајловић задужио чиме, да за њим сви овде, тужни зборе, од срца жалимо, а потомство му име с поносом и благословом спомиње? Јесте тужни зборе! Јер када оно, од неких наших великодостојника црквених, загрози нашој автономији опасност, да ће бити уништена, покојник је ту автономију својим заузииањем од пропасти саасао; а када се недавно у коштац ухвати, модерна теорија државна, са вековима освештаним догмама црквеним, при којој је борби сваки Србин у срцу зазебао, да му се не угаси светла звезда преходница, која га је кроз петовековне јаде и невоље на пут среће и слободе извела, — а то је света му вера православна; врли покојник је у сред љутог боја, кад је победа зависила од два три гласа, као стара Јуначина Сењковићу 1>урђу, што је на неоседланом коњу полетео у сусрет Аги од Рибника, тако је и он у два маха нохитао на уставно бојиште, онако стар, онаки великодостојник државни, бивши председник краљеве табле и ноеилац одличја гвоздене круне, да без обзира на свој деликатни положај, своју свету веру од нанада браниПа ипак је врли покојник као светски образован човек, као одушевљени љубитељ музике, чија је душа осетљива била према лепотама хармонијским, на основу тог свог музикалног осећаја, знао своје жарко српско родољубље спојити у једну хармонијску целину са дужностима грађанским и верношћу држављанском, према овој милој домовини нашој, у чију корист и напредак он је сав свој живот, све своје дубоко знање и неисцрпиво благо, својега стручног искуства употребио, и на чији олтар просвете и добротворних цели, он је знамените жртве, према својим силама и снази радо принашао. Та, хармонијски предиспонована његова душа, спојена с кротком и благом нарави, беше узрок, што је са својим пријатељима онако лепо живео, и што се са својим рођеним братом слагао као два ока у глави; јер њих двојица беху два тела а једна душа; две ћуди а једна воља; две паметиаједно мишљење. Са њиховнх срдаца одјекиваху откуцаји у складан акорд узајмичног братског споразума. По тој, својој питомој нарави и жарком родољубљу, он се, и ако није спао на то, и ако беше свршен адвокат и доброга стања човек, примио проФесуре на српској препарандији у Сомбору, једино с тога, да милом роду своме послужи, да му помогне однеговати таки учитељски нараштај, који ће знањем и примерним животом својим народну омладину васпитати, просвећивати и оплемењавати. Но