Школски лист

— 35 —

личност, овде пак тражи да се то његово ја и цти. То је управо суштина части како се она обично схваћа. Наравно да овде иије све једно: ко је то што нас цени. Частољубивоме човеку слабо је стало до тога што га поштују дакле људи, који су образовању далеко заостали иза њега, или који заузимају далеко незнатнији положај у друштву него што га он заузима. На против много полаже на поштовање од стране расудљивих људи, који исто мисле што и он, који разумеју дакле мисли и тежње његове. Много му је стало и до моралне вредности њихове, и што је та вредност већа, у толико му је драгоценије. у толико му више годи проширење његове самосвести у свести тих људи. Искуство нам доказује да човек интенсивније тежи за признањем код других у времену кад његова морална вредност још није утврђена. Отуда се даде појмити што зрелија младеж није задовољна самом пажњом коју јој старији указују, већ тежи за признањем и уважењем код њих и тешко осећа губитак уважења тог. Кога је дугогодишње искуство поучило како је то уважење код других често површно и у свему непоуздано, ко је потпуно убеђен да уважење само по себи долази ако га заслужујемо, тај ће хладније тежити за уважењем тим и мање ће осећати повреду частољубља, и ако није равнодушан према томе шта се мисли о њему. За то се код зрелих људи већ не види да у толикој мери теже за чапгку као што је то случај код младежи, код њих част већ не значи неко добро, без кога живот нема смисла ни вредности: и код њих важи част до душе као нешто што треба брижљиво чувати, но вредност живота не зависи искључиво од ње. Како је частољубље у главноме самопоштовање, ваљаном човеку није толико потребно проширење свога самоосећања јер радећи савесно налази задовољства већ у самоме раду свом ; што су узвишенији и чистији мотиви који га покрену на рад, што је мање себичнооти у тежњама његовим све пе лакше и мирније поднети непризнање, које долази можда отуда, што му је околица тесногруда и кратковида. Према овоме што до сада рекосмо можемо поделити част на ове врсте: саољашња .част и унутрашгва част. Спољашња част је просто проширење нашега ја, ми знамо да се о нама води рачуна као о једној личности, да као личност постојимо и у свести других људи. Унутрашња част је пак тврдо и разложно уверење да смо часно мислили и радили; ми се задовољавамо самим тим уверењем у случају да нам можда глупост и неваљзлство одрекне заслужено признање.