Школски лист

— 120 —

оставила је веће легате св. цркви, и легат од 1000 Фор. од којега ће се приход о Петрову дну сваке године поделити међу просијацима. Нека је слава и вечна успомена великој овој народној добротворки блаженоуаокојеној Јелисавети Лили Стојковићки. Бјечнаја памјат! В. НАДГРОБНА БЕСЕДА коју је на опелу 4. (16.) Октобра 1895. у име српске учптељске школе у Сомбору, иародној добротворци пок. госпођи Јелисавети (Лили) СтојковиКевој рођ. ал. Мању у у св. ђурђевској цркви држао проаесор Мита КалиЋ. Тужни зборе! Обично се држи, да човек који је у богаству рођен и у изобиљу одрастао, не уме да осећа туђу невољу, туђе јаде ; и да жена која деце нема, која на груди своје нигда чедо пригрлила није, незна за мајчине радости, које се огледају у блаженом осмејку када дете рашири руке и ирву јој реч протепа: мати! Тако се исто мисли, да један члан туђега народа није у стању да онако жарко љуби стран народ, као сународнике своје, као и грана што уз рођено стабло јаче прирашћујс на коме је поникла. Али није тако! Блажене памети покојница наша, дала нам је очита доказа, да то опште и друштвено правило и својих часних изузетака има. Као богата госпођа која се читавога века сунчала на зрацима безбрижнога живота, гајила је она хришћанск.ог милосрђа спрам беде сабраће своје; а као жена, којој не би суђено да за живота рођено дете загрли, стекла је после смрти дечице и то: српску женску сирочад, која остане без оца и мајке, да у њеном дому уточишта иађе, ту да се негује, ту васпита и спрема за будући позив свој. А она ће да раскрили крила, те да у духу лебди над њима као рођена мајка над милом децом својом. Као туђе горе лист, Романкиња по пореклу своме, љубила је српски народ као свој рођени; те бринући се о иросвети његовој, остави велико имање своје и скупоцену г кућу српској, женској учитељској школи у којој се уче будуће учитељице, чуварице језика и обичаја народних и будилнице привредне свести, у српских домаћица .