Школски лист

— 158 —

на путу к своме идеалу задовољство прати које га снажи и бодри на даље делање, дотле га у остварењу дељи практичног живота мучне жеље нападају за нечим другим, што му се усљед промене околности кориснијим, целисходнијим чини; а врло често бива, да пре но што је исту жељену цел постигао, подлегне јој физично — а можда и морално — као невина жртва, те га ближљи пожале са речма: „така му је судбина проклета!" Да ли треба тежити за остварањем онога што је могуће или немогуће то не може бити предмет дискусије, јер не можемо позитивно рећи ни шта је једно, ни шта је друго, али се тек можемо и морамо навикнути, да и с малим будемо задовољни, јер у томе лежи права основа сваке среће. Само овако задовољство пружа нам у садашњости милине, а снаге н дурашности у будућнооти. Особито нам ваља предвидети и неприлике које нам на путу стоје и које нећемо бити у стању да уништимо, али за то не заборављајмо да се усавршавањем средстава. и начина њихове употребе многе препоне уништују. Сходно овоме васпитавајмо нашу децу примером, навиком и обуком. Дете треба, да има жеља но те жеље не треба да му се свагда испунс па ма колико да се труди да постигне то што жели; међугим Физичну и душевну моћ рада негујмо у њему. Ако неку ствар не може да подигне, учимо га иостепено далеко отићи. Постигне ли што, пустимо га нека се радује, но постулат ове радости не да је туга и очајање, већ задовољстио и побуда за даљи рад. Има људи, који су на живот огорчени само за то, што се грозе сваког посла; други роптају, јер их исчекивани плод труднога им рада мимоилази ; многи су пак незадовољни из узрока, што завиде срећи ближњега, јер себе свагда сравњују с онима који су боље среће и у име равноправности непрестано вичу, изискивајући дела од завидног добра а заборављајући да контрасно, у сиромаштву једнакост траже. Да нам деца не би овака била учимо их делању и да у самом раду налазе задовољства а да се одрекну материјалне и моралне награде; с' малим нека су задовољни а свакидање потребе нека свагда с' новим знојем и новом снагом сдруженом са штедљивошћу у стању буду набавити. Породица и школа врло би добро чинила, када би успехе детињега труда врло обазриво, нли баш никако награђивала. Похвале као што су: „Мој Миле је даровит, леп, врло добар" птд. као и обичај да децу за свако дело са шећером и играчкама награ-