Школски лист

— 35 —

појединца тако исто и живот читавог друштва: идеја унутрашње слободе, идеја јаке воље, идеја доброте, идеја права и идеја правичности — идеја етичког друштва, идеја правног-, судског-, привредног- и идеја просветног тела. Друштво, прожето тим највишим идејама, представљало би најлепши облик људског друштвеног живота, а индивидуа, која би се управљала но узвишеним етичким узор-сликама, које нам се указују у индивидуалним идејама, примила би нг. се обележје моралног карактера, коме се мора свако дивити, и над којим се не може ништа узвишеније замислити на земљи. Тиме је изражена већ и важност моралног карактера. Он стоји у најтешњој вези са идеалном представом о стварности, у којој је језгра морал. Персонификован морал представља природу човечју у њеном најузвишенијем облику. Моралан карактер ужива добровољно поштовање код свију. Морални карактери одржавају и уважавају све што је добро, те се с тога може рећи да су они управо језгра доброга у свету. Карактер је производ срца; а срце је, као што Гете вели, оно, што одлучује вредност човекову, што влада животом. И Нови Завет се увек обраћа на срце човечје. Карактерно мушкиње и женскиње чине савест друштва, и они су задовољни тим позивом. Или зар нема људи, за које се вели да немају ништа сем свога карактера, па ипак они опстоје, живе као ни један од великих н силних. Благо оном народу код којег важи као највиша похвала кад се за некога рекне: то је карактеран човек. И збиља карактер је претежнији од сваке интелектуалне културе. Ова може бити спојена са најпростијим осећањем, може срамно пузити пред силнима а немати срца за мале и незнатне. „Ви наглашавате респектовање учених људи, вели Пертес у писму једном свом пријатељу. Амин, велим ја. Али, не заборавите ипак, да душевна величина, величина и дубина мислп, сазнање узвишенога, познање света, такт и енергија у раду, поштење и љубазност — да све то може недостајати једноме човеку, који је иначе врло учен." И заиста, неко може стајати врло високо у науци и вештини, али у чистоћи мислии осећања, у правичности и истинитости може стајати много ниже од каквог сиромашног и неуког сељака. С тога има право Балтер Скот кад вели: „прави позив и право определење своје нећемо осетити ни поштовати докле год не обикнемо, да према образовању срца сматрамо све за ташто. Још мање него интелектуална култура стоји богаство у вези