Школски лист

— 92 —

јеви били од привилегисаних читача — најпривилегисанијн, али и дотична печеница је била најмаснија за то. — Овај последњи случаЈ да боме да је претеран био и ни са које стране не да се оправдати. Но и први, када се озбиљно на око узме, не може бити мање оправдан. Иочетник да чита апостол у цркви, када има највише света! Та множина, можда и стотинама очију упртих и на човека, доводе га до зебње и — „треме", а тек како мора бити оном малиши, коме се од три четири недеље непреставо говори: пази! не плаши се! оштро!... Али у томе канда греше сви наставници ; а то с тога, што не могу обрт да учине и „стари добри обичај" преиначе у практичнији и педагошкији... (Свршиће се).

НЕШТО НЗ ПСИХОЛОГИЈЕ ПИСЛЊА И ЧИТАМ. (По Бес1егег-у Т1. Т) При писању је нужно да дете види мицање усана, чује глас, види писме и позна његов облик, да дотични облик акцептира, да га имитује и да моторне представе сравњује са представама гласа и писмена односно, са оптичким и акустичким представама речи. Писање је дакле много кише комплициран иосао но што изгледа, јер при истом раду изискује се више врсте делања душе, мускула и живаца. При писању предстатзе речи репродуцирају познаје гласова; ове пак писмена, а ре<мекс ових јесу моторне представе које покрећу мускуле руке на кретање. Код читања бива пак другче; овде представе писмена изазову представе речи и гласовгц ове пак моторне, које органе говора на посао надражују тако, да сад представе речи репродукују познаје ствари и мисли. При писању дакле делује: чуло гледања и шшања, мозак, душа, пажљивост, осећај, перцепција, сравњивање, познавање, асоцијација, меморија и мицање руке. Код читања пак суделује, чуло за вид, мозак, снаге душевне, осећај, воља, пажња и посматрање, перцепција, сравњивање, памКење, асоцијација и живчано осећање при делању органа за говор. Неки, као минхенски проФесор бгазо^ау тврде да писање и читање бива усљед срицања. По томе дакле читалац не акцептира реч као компактну слику, већ усљед моменталног срицања