Школски лист

— 106 -

Лиса

ЈЕЛЕНИ РЕЛИЋЕВОЈ прииравници II. год.; (рођена у Сомбору 1879. г., преминула 29. маја 1896. г.)

Црна смрти немилосна, Што нам косиш деве младе ? Да л' у томе тражиш, Себи какве ти насладе ? Ах проклета смрти црна, Даље, даље од нас само ; Кога тражиш међу нама, ЖеЈЈиш да ти штогод дамо ? С' каквим иравом ти долазиш Међу наше мирно коло Остави нас... не требаш нам... Ко је тебе јоште вол'о ? Таког госта, к'о ти што си, Нико неће да га прими; Ма у које доба дош'о, Било лети... било зими. Даље, даље, ти си наиает ; Кога хоћеш опет сада ?... Знам, да никог ти не штедиш, И младости да си рада! Ал' твоја је сила јача, То је нама већ познато; Молимо те остави пас, Не буни нам наше јато! Ти с' намером неком дође, Валда да пам Јелку водиш ?... Хоћеш да нас својом стрелом, Баш у срце живо згодиш?... Зар ти није доста оно, Лано кад си гост нам била ?... Те над њеним оцем... мајком, Слетп, сцусти своја крила ? ! Сиротица оста тада, Као сиња кукавица; Нема никог да је теши, Осим својих другарица.

Нема оца, нема мајке... Сеје... брата рођенога ; Остави је, смилуј јој се, Та помисли бар на Бога! % > * После тога догађаја, Венула је млада Јелка ; Непотраја томе дуго, У постељу леже сејка. Два месеца лежала је, Утицајем сухе ббље; Сиротица тешила се, Мислила је биће боље. Док је млада боловала, Сневала је мајку своју ; Да је зове оном свету, Где анђели песме поју. Пред смрт јадна говораше : „Та прими ме мајко мила, У зај'дницу тамо твоју, Весела бих тада била". „Без тебе не могу живит', Што те волим нисам крива; К теби радо сада хитам, Јер ме једном ти дозива". „Већ година како тужим, ...Од како ме ти остави ; Без тебе ми овај свет је, Сиротици — пак'о прави"... „Добро кћерко, ја те примам, Али што пре дођи к мени ! Па том свету заиста си, Као цветак сатрвени." „Туђа мајка твоја није, Знам како је теби тамо ; Многе друге имућније: С' презрењем те гледе само."