Школски лист

- 84 —

и злу навику сматра, могуће је код ђака исту сломити. Често мислимо, да немамо међу ђацима никаког лажљивца, али се у томе често варамо. Разне околности и узроци наведу често и најбољег ђака на то — да лаже. И ако му је нрви нут пошла лаж за руком, прија му иста тако слатко као забрањено воће; дете иостаје у најближој прилици слободније, наиме ако опази, да му увек верујемо. Страх који је дете осетило кад је први пут слагало полагано се губи, и лаж му постаје навиком у свакој прилици. А са таком злом навиком ступа после дете у живот, навикнувши се на исту код куће или у школи. Први осећај страха прч првом лагању давно се изгубио помоћу убеђењења, да нико није потпуну исгину дознао и тиме га је лаж од срамоте или другог којег понижења сачувала, последица пак тога је та, што се дете на лаж навикне. Пратимо дакле по могућству узроке тога зла и гледајмо, ако нам исто није могуће сасвим искоренити, оно барем да га смањимо. Узроци лажи јесу: пример и навођење на исту код куће, примери других у школи, немарност учитеља у том случају, страх од осрамоћења или казне, наиме код частостољубиве и њежног осећаја деце. Ако хоћемо истину да учимо, говоримо истину, те тиме спречавајмо лаж. То треба да има на уму свака мати, и пажљиво нека настојава, да тако раде и они, којима је дете код куће поверено. Не говори се бадава, да је мати прва васпитатељка деце; зато нека буде добра учитељица. И опет зато догађа се да и савесна мати улаже посредно прву клицу лажи у њежно срце детиње. Ако н. пр. неће нешто детету да да, сакрије то од њега на један тренутак, мислећи да дете то није опазило, и просто после рекне: „Бидиш ја то већ немам." Затим остави да дете сакривену ствар тражи, или га умири са другим чим. А шта ради дете кад исту ствар за који часак нађе ? По неко дете и заборави на сакривену ствар, али бистроумно дете гледа у чуду на опет нађену ствар а затим на матер, која се можда његовом чуђењу смеје несећајући се, да утисак ма и незнатне лажи остаје дубоко у детињој души. Јест ако дете подражава управо матер у томе, која у шали ваљда од њега иште парче колача, шећера или воћа, које баш у ручици држи, и искану ствар за леђа сакрива, одговарајући такођер са речима „немам", радује се мати веома своме бистроумном љубимчету. То је најчешће шаљива лаж, често као игра произведена, и опет зато остаје лажју. А шта да кажемо за оне милијарде лажи ради изго-