Школски лист

— 114 —

свесно живети и по нестанку овог материјалног облика; али уједно је човек свестан и о томе, да му је тај потоњи, вечити живот ограничен само на живот надчулни, духовни. Бољег доказа и основанијег убеђења о том будућем животу, нико није у стању дати човеку, ван једине религије, која му је као небесни дар, прирођена особина душевна. Одбацивање религије сасвии је неприродна појава, плод једностраног развитка, а уједно и грдна несрећа по васколико човечанство. И ако је религија општа особина целог човечанства, ипак она није код свих народа па ни код сваког човека једнака; узрок те неједнакости лежи у неједнаком и несавршенои развитку душевних способности човечијих, било то код читавих генерација, било пак код нојединаца. Позитивна религија ставља човеку за највиши аукторитет свега — биће божије као личпосги. Без тога би религија била сујеверје. Човек је дужан одавати и указивати Божанству безусловну покорност у свему. Вером у Божанство човек постаје тек првим човеком, полагањем пак наде на Божанство и љубављу према Божанству уподобљава се анђелима. Религија растерује таму будућности, разјашњава човеку његово определење, даје смисао његовом животу, — који сам по себи овакав какав је, не би имао смисла, — и у опште чини човеку радост живота, спремајући га за вечност. Без религије човек постаје животиња, и тешко свакоме ономе који отвара безбожничка уста своја, да шири науку безверија и подиже руку своју, да обара светиње вере. — Такав човек може и да успе у неколико, али пошто му је деловање ускос са природом човечијом, то већ и по законима исте не може бити трајно, него кроз дуже или краће време пропада. Човек када не би имао религије налазио би се на раскрсници, с које би му се чинило, да сви путеви овога живота воде у грозни понор и да човек само ради тога постоји, како би га на крају овог живота што грозније нестало. Живот овај — својом једноставношћу и тегобама којима је мање, више оптерећен сваки човек; болепгку и смрћу од које се нико спасти не може — кад га религија не би као дух оживљавала, био би пустолина и права несрећа за сваког човека, који тада не би знао ни од куда је дошао, ни куда иде, већ би се видео као творевина неке грозне немилосрдне судбине, која га је само ради