Школски лист

— 146 —

бодивши се, он је радио код више занатлија, али због пића, коме ое одао био, није имао свагда заслуге. Једном приликом дозове га једна госшхђа, — која са својим мужем није у љубави живела, — и саопшти му жељу, да јој мужа — који је свагда ноћу пијан кући долазио, — убије и обећа му за то новчану награду. Жалосник овај, прими се ове гнусне и нечовечне понуде. Једно вече око нашег св. Николе, дође он кући поменуте госпође и она га постави на згодно место — код кухинских врата — на која пе јој муж враћајуНи се с теревенке, у одаје ући. Пошто домаћин касно ноћу кући дође, исти га дочека код врата, убије и извуче на улицу те у јендек баци, где га снег који је те ноћи падао завеје. — Примивши награду оде он и почне се веселити, зар да би алкохолом угушио глас немирне савести, која и код таких грешника устаје од сна свога, може бити и не од страха пред судом Божијим, него у страху од судских посљедица. Тако се он веселио целу ноЋ, а кад јутро осване пође, да се удали из овога града. Дошавши до градске капије, зачу он звоно где звони на свакидање јутрење и гле чуда, грешна му се рука диже да се осени знаком часнога крста, као што је још у детињству од родитеља својих научио био али то немогаше учинити, све му се привиђало да између руке и лица му стоји лик оног убијеног човека, те му не да, да се прекрсти. Он се врати натраг и продужи весеље целог сљедећег дана и сљедеће ноћи; сутра дан у јутру опет пође на пут, али свештени глас звона са црквене куле опет му покрену руку, да учини на себи знак часнога крста, али лик убијеног поново га спречи. Тада му се тек савест пробуди потпуно те га стаде мучити, престављајући му тежину учињеног греха и страхоту праведног суда божијег; не могавши одолети тим страшним душевним мукама он оде у суд и сам се пријави као убица, желећи тако покајати црни и тешки грех. — Основа овог његовог обраћења и покајања лежаше, као што видесмо, у првобитно добивеном но касније запуштеном хрипгканском васпитању.*) Не одбацујмо и не омаловажавајмо развијање религијозног чувствовања, него прионимо на њему од најранијег доба. Прво и најглавније срество за развијање религијозног чувствовања јесте иример родитеља. Један писац у овом погледу овако говори: Будемо ли ми сами онакви, каква хоћемо да нам деца буду, онда ће нам врло мало речи требати радн подстрекавања.

*) Овај пример навео саи по причаљу мог велеуваженог бившег проФесора педагогије у учит. школи г. Н. Ђ. Вукићевића.