Школски лист

— 165 —

та велемоћ људтса да међу четири даске у уску гробницу стати може? Не тужни иборе. Има нешто што добра човека још и после смрти са овим светом спаја, а то је сећање на врлине и заслуге његове. II наш нигда непрежаљени покојник као човек предусретљив, услужан и скроман, као вредан поштен и чуваран, као савестан и срца милостива имађаше врлина ради којих ће му остати вечан спомен у кругу његових захвалника, међу сабраћом, суграђанима па и у народу. Та сетимо се само, како се својски заузимао за једну уважену али ојађену породицу српску, кад ова по несрећи на пречац изгуби одбрану и ранитеља свога, човека славна у књижевности нашој, како јој врли покојник притицаше у помоћ — утехом пријатељевом званичним утецајем, само да јој боле ублажи и стање олакша. Као веран син свете матере цркве православне доказивао је љубав своју долажењем на службу божју, а особито прослављањем св. Јована Крститеља, патрона и заштатника дома свога, коју је славу по правом старинском српском обичају свечано обдржавао; као реван члан општине бринуо се за поредак њен, а као пријатељ школе и просвете народне улагао је сву снагу, искуство и умење да све те једине још светиње нам народне очува и унапреди. Ту своју љубав није износио на видик са шумом, не у сјајним и китњастим говорима, говора самога — ради, већ засведочавао делом тихим постојаним али тим успешнијим. Као прави и искрен родољуб одужио се народу српском што му је честитим породом синовима и кћерју умножио број, а стеченим знаменитим иметком обогатио имање народно — а то је већа задужбина него кад ко остави штипендије, а празну кућу изумрле породице српске. — Но ко у овом тренутку жалости и узбуђења да поброји све особине, добра срца и поштене душе покојникове, ко ли да измери тежину удара који му верну супругу, благодарну децу, ојађене пријатеље и поштоваоце снађе, када се важност једнога добра тек само тада оценити може кад смо га за навек изгубили. Као у позну јесен што се лист за листом -— с дрвета нечујно спушта — попада, — тако се врли покојник наш утаја из загрљаја својих — милих — и драгих, који поражени изненадним громом тим, своју несавладиву тугу сузама и јецањем исказују. Па као што се при заоду сунчеву блиста роса на зелену липгку