Школски лист

— 124 —

п сваке хвале доетојних људи беше дужност, и служба: васпитавати п настављати (учити), и постепено поверену им младеж оспособити да могу после бити добри и ваљани људи који ће и сами настојати да своје већ развијене умне и телесне способности. још боље усавршују. Како је онда било, тако је и сад. Један рад, једна служба, само у другом руву и новијем духу. Како онда, тако и сад се не поверавају деда ма каковим људима да их уче и васпитавају. Оно истина да има изнимке, али морамо узети и то у обзир, да: васпитивати па донекле и: учити може сваки човек који иоле има у себи религиозно моралне свести, дара разума и мудрих искустава. Али како и колико? Добро и савесно може васпитавати дете онај, који је са науком о васпитању са науком о души, упознао бар оно што је најглавније ; па онда који детињ дух зна и позна, иепитује њихову природу па скроз, брзо познати уме, те одма и нађе начине и сретства кОЈима ће се при васпитавању послужити, или каквих начела ће се држати. Неки учени педагози веле: није свако дете способно за васпитавање, а ја велим : свако је дете способно за васнитавање, али се код сваког детета неда једнако извести једна те иста начела наставе и васпитања, нити се код сваког по једним те истим начелима може постићи жељени успех. Томе су узрок унутрашње душевне снаге које се у детету саме развити могу без подстицања нпр. јогунство — које се опиру васпитатељевим сретствима. Али што је васпитатељ боље оружан, начелима добра васпитавања, тим је и сама душевна радња васпитатељева у толико лакша и постојанија, јер се знаде у невољи наћи. С тога велим: васаитавати је најтежа душевна радња, али и најдостојнија служба. Ова се радња мора савесно вршити делом и речима не сме се скренути из колосека, ако желимо успеха. За ово се иште, да васпитатељ мора знати, теорију васпитне науке, и практику васпитавања, без којих не може бити. Многи су учени педагози (Немци) написали правила и упутства, као и теоретично, али да су баш сви и практично с успехом извели — сумњам. Но пре ће бит да су они из свог сопственог искуства, испитивањем и уверењем о самом себи, по свом природном схваћању и душевном нагону, написали онако како су се они васпитавали под утецајем разних околности што је заиста вероватно, јер има и данас људи који не знају ни шта је то педагогија или психологија, ни појма о каквим правилима итд. али по свом искуству као богом обдарени умом и васпитањем, умеју боље и веш-