Школски лист

— 135 —

је задаћа у овом првом добу неговање свих органа као основ душевном'напредовању и изоштравање душевних способности за напредовање. У овоме добу спедиално стварна настава није толико практично животне вредности, већје више као средство за развијање човекау томе правцу. То нам доказује душевно стање ученика, што у овом добу није кадар ни о самом животу судити а камо ли да учено у корист тога употреби. Обим његових представа врло је узак. а душевно око да у свет прозре врло тавно; осећа само оно, што га непосредно стиче. Према томе ваља и наставу акомодирати. Тенденција у главном нека је, развијање духа а никако објективно знање. Дакле, више се старајмо о начину него о стварном знању. 0 овом потоњем само толико, да одговара позитивности и развитку дечијем а иначе сву снагу улажимо у начин обуке иам јер га тиме (ученика) чинимо способним за акцептирање свега, а уједно му пружамо и начин —- што је врло важно — како ће да стиче- и сам знања што му је у каснијем добу за живот нужно. Једном речи, забављајмо га непрестано ал не зато да дотично зна, већ да га за знање приуготовимо. Не чинимо ли тако, успети нећемо шта више, упропастисмо га, јер поФаљено поправит касније неможе, почем касније утиче на-њ' друштво које много већег утицаја има од нас; јер друштво му више привилегије даје које му ласка, а које га баш и упропашћује. Јер за борбу друштва неспособан мора да клоне што школи и васпитању има да захвали, које се трудише само да га ли знањем нагурају. Па и то не у оном добу, кад је по њега практичне вредности већ још тада кад је стварно знање код њега, као код једино осећајног бића, врло лабилног трајања. Да је пак стварна обука у основним разредима заиста врло лабилна па ма она како да је у своје време добро обрађена видимо из тога, што нам добри ћ а Д п и после кратке двомесечне вакације знатан део обученог позаборављају и што огромна већина дожививши само 20. годину ограничава се знањем ли на оно худно читање и писање. Све је ово доказ, да строго узев стварно знање као специалан услов за унапређење људства, не толико у основним разредима, већ у старијем добу васпитника да обрађујемо, а дотле изоштравајмо све душевне способности му, оплемењивајмо у њему млађано стабло свему што је лепо поштено и човеку достојно, како би касније у том правцу и нехотице развијати се могло. То пак да постигнемо и опет велим, махнимо се тога да од појединог ученика у основним разредима енциклопедију правимо. Узмимо мало градива, ал пазимо