Школски лист

— 161 —

Пера, који доиста беше један од најлошијих ђака, иначе брзоплет и осетљив, дакле колерична темперамента, усљед учитељеве казни коју је он (истина невино) претрпети морао, поче плакати, а кад га је учитељ стао погрдним речима срамотити, што је било за њега као жеравица на длану, истргне се испред учитеља, па сав запурен и накострешен викне на учитеља: „Шта ви мене кирите? Јесте ли ви видели да он (Миша) мене није штипао? Чекајте само док ја кажем мом баћи (то је старији Перин брат, момак) добићете ви од њега ћулу у главу!" Деца прснуше у смеј. Учитељу није требало више. Крв му се узмути, а оне речи које је Пера иред децом изговорио, толико га распалише, да је одмах лесковцем ошинуо Перу по леђи неколико пута тако, да се овај све увијао од бола, а маснице нема сумње, да су се одмах познати могле. „На ево ти ! Оћеш још брбљати!" викао је разљућени учитељ који, се од силне раздражице није могао уздржати. По лицу је био блед, а очи му гораху од љутине. Но не сврши се на том. Пера ђипи у љутини да учитеља ћуши, а то је опет био повод још већој несрећи. Учитељ га ухвати за косу, па га изведе на поље да клечи. „Нећу!" викне Иера. „Клечи!" викне учитељ. „Нећу! па да сте мој отац рођени", брецне се Пера. „Нећеш!" рече учитељ, па га опет у љутини неколико пута ошине, тако, да је Пера од бола пао на патоо. Од учитељева предавања ни речи даље. Деца дрхтаху од страха, а кад беше време да се иде кући, учитељ их пусти кући. Деца се разиђоше кућама. Па и Пера дошавши кући, приповеди своме оцу све и показа му маснице. Отац, без оклевања оде котарском суду и тужи учитеља, где се испоставило да је учитељ крив због нанешене телесне озледе, која прекорачује границу учитељеве казни. Учитељ буде осуђен на месец дана затвора, или да плати, тужитељу 150 Фор. Исти учитељ, да не би изгубио службу с разлога што би у суду био затворен, мораде од своје крваво заслужене плате, давати у 10 месечних оброка по 15 Фор. У селу М читали ученици III. разреда из „Српске Читанке" један читаначки предмет. Сва су деца пазила у књигу, само се Гавра нешто забављао и немирно седео, играјући се са неком играчком испод клупе. „Шта то раднш Гавро?" упита учитељ.