Школски лист

— 132 —

мађарских специјалиста вежбаоница гледе таке поделе! Они бар имају само наставни матерњи језик и ништа више, па зато се ипак најбољи њихови аутори туже на краткоћу времена у таким школама. Јер још једном велим, није само прећи, него и трипут прећи ваља школско градиво и то свагда са једним концентричним кругом обсежније. Зато се у вишеразредној школи мора према приликама и наставно градиво добрим скучити, да би учено и научено било; дочим у једноразредној школи, градиво је много опширније па и темељније, што нам баш ваља да је девиза. А шта да кажемо специјално за дољниразредну таку школу ? Ту је наставник обвезан са припремом првог разреда и зато време други, а особито трећи с новим се градивом упознати врло мало може, јер на њ дневно до два часа дође (и све у одељку пб сата), што је баш зато доста, да се понови лане учено а ново тек само почне. То мора тако трајати најмање шест недеља, нашто додајмо ове две недеље док деца редовно не пођу, то је осам недеља и по томе ће дотичан наставник једва новембра месеца моћи почети интензивну радњу са свима разредима. У I. и II. разреду, а особито у првом „очигледна настава" ваља да је центар обуке. Но није доста што је она код нас тек у повоју развитка свог, него се у таким разредним школама и не ради, јер се наставници туже на краткоћу времена и онда ту наставу и избаце, јер њу познају најмање. Дочим каква је то погрешка зна онај, који се специјално са том наставом ма и најмање бавио, а горка посљедица освети се тек у III. и IV. разреду највише при обуци геограФије. Рад оваке школе много шкоди и на умно развиће дечЈе, јер ученик првог разреда у првој му Фази интелектуалног живота, чувши наставу II. а особито III. разреда — смете природно развиће; те код деце живљег духа лако може хаос постати, што ће за њ сем осталог и то дјество имати, да ће се увек тепати за оно што није за њега и тако га лако пролетарем унесрећити. На представку дотичних, да ту поделу деце ваља за љубав морала чинити; нека ми буде слободно рећи: по моме мњењу, та реч „морал" ваља да је за децу тајна, из каталога им збрисана шта више — и сваки поступак наш ваља пред децом зато да се учини „јер тако треба да је" а не: „то је пристојно". Ово је нужно чинити особито код малих, где не важи пресуђивање већ просто имитирање*). Тим поступком пак, кад децу пре основаног разлога

*) Ово сведочи еклакантан пример једног малише, што сам од матере му чуо; на име, она га је карала због неког поступка пред гостима „то је срамота!" а он с дечјом наивношћу приђе к њој: „мама, шта је то срамота?!"