Школски лист

— 133 —

гледе природе им оделимо, упозорићемо их баш на оно, што не треба да знају т. ј. да између њих има разлике и да баш због тога не смеју бити заједно. А по речима славног талијанског лечника и изврсног психолога: „више се бојмо од душевно полно ојађених, нежели од иних." А да ће ово у мањем ил' већем степену и бити, уверен сам, јер су деца — ка' и људи — много слободнији у своме елементу; но за услов сваком напредовању нужно је, да буде слобода омеђашена, па то ваља да је и код ученика и то не само учитељским надзором, који није моћан свагда с њима бити, већ и иним околностима. А боље не може бити слобода дечја омеђашена, него кад се то учини природи сходно, кад се дете мора обазирати на слободу мушких саученика*) и обратно, дете овоју слободу скучавати према природно њежној саученици својој. Ова околност много ће допринети и учитељу у психолошком упознавању својих ученика, што није од мале важности. Док ово овако користи шкоди одељивање деце по полу тим пре, што сем школе и учитеља утиче на децу и будућност им јако и околина, те ово у равнотежи одржати код сваког појединог тако рећи немогуће је, јер га зато учитељ ни упознати не може. Шкоди даље, што су мања деца у директном и сталном односу са старијом, разумнијом те и слободнијом децом, те ће за њима следећи и себи више слободе узимати; ту ће слободу пред учитељем крити, а ово је први корак развитку слабог карактера и тиме сваком пороку. У данашњем добу напредовати се мора, те кад свестрана еманципација таког маха заузима, увидимо јој природну моћ, те баш због тога ходимо с њом, да је можемо ограничавати, прилагођивати према начелним захтевима човечјег живота и морално-етичним законима: а ради тога навикавајмо децу још из малена на једнакост а једно с другим такмачећи их на рад, како би се — одрастивши — прилагодити могли духу времена уживећи се у њ, јер ће их оно и тако у свој вртлог увући и не буду ли спремљени за њ, постане оно, што се код кас већ опажа, да не схватећи околност свога доба и ве умејући се у њему наћи: промене свој индивидуалитет, а не могав свој разум употребити за строги суд оног, што га у свету сналази — подлегне сензитивном животу, ода му се сасвим, те морално пропадне и поред тога, што никога убио нити покрао није.

*) Једно што зна да је слабија, њежнија И8 чега се рађа чуство повиновања, нослушности; а друго, што ће у појединим случајевима учитељу рећи те тиме му више прилике дати, правим васпитатељем бити.