Школски лист

— 20 —

загрљаја. Јамачно да се то не имађаше приписивати ни њиховој невиности, услед које су они с њом спојени од часа обрезања, а ни телесној чистоти, по којој се без сумње достојни били да се приближе „божјем јагњету," него ле њиховој смирености и скромности, тој црти душе њихове, ради које их је он грлио и милости своје удоотојавао. Дете својом скромношћу је најсавршенија слика и прилика Христова. Јасно је дакле да човек само тако може бити мио оцу небеском и чедом се његовим назвати, ако је и сам слика и прилика Христа, његова јединороднога с-ина. „Бог је узвишен: „узвишујеш ли се ти, он се удаљава од тебе, унижаваш ли се ти, он ти се приближава", вели блажени Августин. Христос Спаситељ је дошао на земљу „поништив се и обукав се у тело човечје, да послужи другима, као што и сам каже, а то ће рећи, да покаже најсвршенију смиреност и скромност, дакле ко другима служи или друкчије речено, ко у себи има скромности и смирености, тај је велики пред оцем небеским и у царству небеском зарад сличности своје са Христом; а ко је узео на себе да буде свима слуга, другим речима, ко у себи има највише ове дечје смирености и скромности, тај је и најпрви у царству небеском ради своје велике наликости на Христа (Марко 9, 35 ; ЈЕука 9, 48). Будући једнога моралнога лика са Христом дете је вредно његове љубави, те му је већ у напред дато да се може с њиме спојити, а то ће рећи да може насљедити царство небеско. Да би и а ро81епоп били на чисто, за што је довољно бити само дете или као дете, па да се има приступа у царство небеско мора се најпре узети на око природа ове дечје скромности и смирености. Дете још не зна за користи, које у друштву пружа рођење, сталеж или богатство. Оно не полаже ништа на ове ствари, не презире никог у оних у којих ниЈе ових блага, не завиди ономе коме су она дата. Њему ни на ум не пада, да може имати нека већа права од других, оно још не зна шта је то такмачити се с другим о првенство, у срдашцу његову душевни мир царује. Сиромах и презрени пред њиме су као и сваки други човек. У друштву се не обраћа на њега особита пажња, више га гледе као на неку споредну ствар, но њега не пече то омаловажавање држећи да тако и треба да буде. Једном речи имало дете ма колико и ма каквих одличних особина на себи, не даје на ове ништа, не надима се охолошћу што их има, а то је сасвим по реду и гто правди, јер све