Школски лист

— 98 —

љена је нарочито апостолима, којима спада у свету дужност, да пазе, да ни једнога од оних, који верују у Христа, да ни једнога од малих који су већ по природи хришћани, не саблазне. 1Та како својом препирком о првенству беху на путу, да се одреку најлепшега украса, дечје природе, то нека им послужи као опомена, да они, апостоли по позиву, не буду на исти начин на саблазни повереним им малима. Јер свака грешка против дечје природе, сваки часгољубив, страстни оглед, који би дечју отворност затомљивао, уписивао би се аностолима у велики грех, а повереним душама би грдне штете наносио. Брига за апостоле, велика одговорност, која је спојена са њиховим еветим позивом, не да мира Спаситељу. Ако те, наставља. он, ма какво добро на овоме свету, ма и оно, што ти је преко потребно за живот, на грех наводи, те грешећи као апостол служиш на саблазан повереним ти малима, боље га се одреци, не ножали тела, живот свој, све удове тела својега, јер ћеш иначе саблажњавајући безазлене малише као издајица свога позива, бити бачен у пакао. Што је Христос у опште рекао о саблазни у беседи својој на гори (види јеванђеље по Матеју 5, 29.) то исто само са јачим нагласком овом приликом понавља пред апостолима, као буду&им васпитачима. Да би за тим очигледно приказао оштрину казне, спремљене ономе, који „саблазни једнога од малих", Спаситељ је рекао, да би боље такоме било, да му се обеси о врат камен воденички, те да се заједно са његовом охолошћу баци у дубину морску. По св. Јерониму овака беше казна код старих Јудејаца за оне злочинце, који својим срамним делима не бејаху достојни, да их земља прими у загрљај свој. Дакле мање зло беше и најсрамнија и најпоследња смртна казна од казне, коЈа би задесила апостоле, када би у частољубивости и поношљивости својој презрели једнога од „малих". То подсећа на оне речи Христове, које је он рекао за исти град, у којем сад наговештава казну за оне, који саблазне дете, и које гласе: „и ти Капернауме, који си се до небеса подигао, до пакла ћеш пропасти." (Матеј 11, 23.) Она страшна претња: „тешко свету од саблазни", не губи од своје страхоте што су саблазни неизбежне због покварене човечје воље, што шта више не би ваљало, да их нема, јер се не сме ограничавати слобода воље човечје, која једнако лежи у интересу и Богу и човеку (Богу ради славе његовђ, а човеку ради епасења). Па баш крај слободе воље саблазни нису по себи зло за