Школски лист

— 13 -

а саму забаву, јер на њој не видеомо ни једну двадесетину овдашњег интелигентног српског грађанства. Жалосна је то појава, која ништа друго не сведочи, него то, да у нама нестаје жара српског родољубља и да одушевљење за забаву српског типа и српског духа, све то већма малаксава. И.

Д О XI И СБаја 15. Јануара 1900. год. Сваком Србину који има ма и искрицу родољубива чуства у себи, уверен сам, да би се наводниле очи, кад би погледао оне силне куће, па и читаве улице у овом месту, — које су негда • српске биле, у којима су се саме српске душе молиле Вогу на славенском језику, у којама су српски старци и старице певали и казивали својим млађима српске народне песме, нричали им сјајну прошлост орпску и уједно их опомињали, да за бољом будућношћу теже. Па кад би видео, да су оне данашњим даном поплављене од Мађара, Јевреја и других народности, а само Србина у њима нема. Као шго не би нашао ни трага од чега српског, једино би могао приметити, како би по некој старици којој Је успомена онога златнога старог времена, дубоко у срце усађена, по која суза потекла, кад би покрај тих ку:ћа пролазила. Па куд се дедоше Срби? Испроаадаше, па се раселише и отидоше за „срећом" у бољи свет, или се одродише или поумираше по светој Божјој вољи. Али како могоше испропадати и како их нестаде кад бејаху прави Срби из чијег гњезда излетеше дични соколови: Аћим Вујић, Богобој Атанацког.ић, Мита Поповић, Гаврило Поповић (бивши Шабачки епископ) Теодосије Мраовић, Лукијан Богдановић. Поново се питам, како могаше они испропадати, кад су свој језик чували, кад су своју свету веру више свега штовали и у њојзи своју народност и понос свој гледали ? Велико је то питање, које овом приликом не ћу расправљати, већ прелазим на специалну ствар, која ме је и нагонила, да перо узмем у руке. Данашњи наши Срби (Бајци), од предака им остављен амамет, „свети дар, језик и олтар почеше губити ..."