Школски лист

даде поћи сам на пут, те се са оузним очима обрати мени говорећи: „Сине! Ти полазиш на далек пут, остављаш нас саме, а ми се у срцу бојимо за тебе и претрпећемо велика страха тим више, што ћеш преко сињег мора путовати у непознату земљу. Него ако хоћеш, да преполовимо бојазан и страх твојој мами, а ти дозволи, да те ја као твој отац пратим на путу, да те очима видим да си намештен и ухљебљен, па онда нама како било, макар онда за навек очи склопили." — И сам сам то мислио и желио, па једва дочеках ове речи. „С драге воље оче! рекох своме оцу, пун радости, зебња за далек пут по мору, одмах ме прешла. Сећам се добро, да је била недеља. Још до подне сам се у Сомбору, на жељезничкој стиници распитао када полази влак за босански Брод, односно Загреб и Фијуму. Рекоше ми да један влак полази у вече. Једва сам чекао вече. Ја и отац спремисмо се на пут по оној Прерадовићевој песми: „Што је круха у нами је, што је руха на нами је", и један завежљај понесосмо собом у коме беху моје књиге и још нека одела. Чекали смо 7» сата на жељезничкој станици док је влак дотао из Суботице. Што се ближе приближавао влак, све ме већа туга срце обухватала, јер ми тада паде на памет, брзо и зрело помислих: да нећу за годину дана моћи вратити се у околину своје родбине, матере и сестре. — Већ сам узео и путничку карту. Са матером сам непрестано водио разговор, тешио ју да ћу јој писати често, да не стрепи за мном, јер да ћу се ја после годину дана вратити у своју домовину, и да само зато идем у Босну, да проучим свет, обичаје, карактер, да се светски образујем, јер свет и разни предели су најбоља школа за млада човека. Разговору не би било краја, да није влак звижднуо и стао пред станицу. Још један поглед на матер, која је била тужна а неколико суза јој се скотрљаху низ лице, ја сам видео, али је она сузе утрла рупцем, да сакрије унутарњу борбу и тугу, па да мене охрабри. Пољубих мајку своју у руку, она мене у лице и чело. Срце је говорило, очи су тумачиле материнске осећаје а уста обично у таким догађајима и тренутцима, не говоре. Опростисмо се ја и отац, с матером мојом и сестром која је тада била ■Јченица српске више девојачке школе у Сомбору. Уђосмо у жељезничка кола. Био је мрак врло густ. Кроз прозор сам гледао не би ли још угледао своју мајку, но узалуд. Није се видело ништа. Машина звижну, а жељезничка кола се постепеном брзином кретала. Тада ми грунуше