Школски лист

— 181 -

последњи пут слаиодобитним лицем погледала своју оцјену „Аи8^егешћпеГ' испод дуге лијепе задаће. Само да није било граматике и њених неумољиеих правописних закона, све би другојачије било на свијету. Вољела сам ЈБубицу, а зашто да вам тајим — вољела сам је више него друге, јер сам знала да је у ње племенито срце, које ће бити још племенитије — кад одрасте. Вољела је и она мене више него друге, те кад би пред њу пала која оштрија са мојих устију — она то једва може да поднеое. Која оштрија? А зар је требало таких „оштријих"? Безбели — ама дијете ко дијете, а и Љубица није била анђео. Чосто мишљаше „ах, та ја све знам", а кад тамо, стаде да запиње, да колеба, да климата у одговору. И онда би пала „која оштрија". Љубичине другарице бијаху све само вреле крвце, те је једна на другу вребала као колци — само да се ниједна од друге не дигне на више, на боље. Најсујетније бијаху на оцјене у задаћама. Залуд сам им препоручивала, нека се свака за себе највише брине, оне су ипак најгорљивију бригу посвећивале једна другој — не из пожртвовности, већ из — утакмице. Кад писаху задаће, -вољела сам сједеги уз њих да им их одмах исправим и да дјело окруним црвеном круном — оцјеном. Код иоправака судјеловале су обично „једна за све, а све за једну", што им је било драго, јер су се на тај начин и нехотице упутиле у законе граматике. Вребала би пажљиво, колико је у које погрешака и унапријед би о том вијећале, каква ће бити оцјена. Бијаше то у најтишем „пианисимутако да ме не буне, док исправљам. А највише би вребала на ЈБубицу. Она као неки ,.а 1ои1" у школи као неки ауторитет, јер је била добра, бијаше предмет највећег њиховог занимања.... Изрећаше и израдише већ све, а Љубица се дошуња последња. „Мора да је лепо писала!" бијаше ми прва мисао о жељи у срцу. Само да јој могу дати добру оцјену! бијаше одмах друга. А Љубица ? Она је ваљда то исто мислила, по модерном закону хипнозе једног церебрирања можђана на друге. Да ли су и другарице то исто мислиле, тешко бих могла потврдити, али то знам, да су се њихове радознале главице за 6 центиметара спустиле на ниже над Љубичину задаћницу и да су готови без даха пратиле