Школски лист

— 84 —

ни речи, а о васпитању још мање. То животињско стање Русо назива временом невиности; тада су људи били срећни, срде њихово бидо је мирно, и телом они беху здрави ; на жалост, тежња савршенству лишила их је те среће. Није потребе да критички разгледамо ту чудовишну теорију, доста ће бити само подсетити на ону ироничку критику Волтерову о тој гадној теорији коју је у свом писму од 1756. год. овако изложио : „Никада још нико није тражио тако много ума, — писао је он Русоу, — за то, да би нас начинио животињама. Прочитавши вашу књигу, хтело би ми се пустити четвороношке и потрчати тако. Али пошто већ више од шестдесет година немам такову навику, то на жалост осећам, да је за мене већ немогуће опет се повратити тој навици и ја остављам тај природни начин хода другима, који су га достојнији него ли и ви и ја." А ако је то природно стање рај прошлога, то је оно такође и идеал будућега, и наша задаћа састојала би се у том, да по њему, у колико је могуће преобразујемо садашњост. Како је Русо гледао на друштво и грађански ред, тс како га је хтео преобразовати, — то нас се овом приликом не тиче. Наше питање овом приликом ограничује се применом те теорије к васпитању. Од старијег поколења не може се већ почети. Требало би прерадити ново поколење, у ком би ти идеали могли наћи себи остварење. С тога је он и давао такав значај васпитању. Његова педагошка начела помажу његовим политичким. -- Тога се гледишта држи II. Милер у својим лекцијама о Русоу, а Раумер назива хипотезу Русоа о доброти човечје природе „основном заблудом" његове педагогике. 6 ) Свој „Друштвени договор" и свога „Емила" он је саставио и издао у једно време (1762.) Тиме је у педагогику проникла политичка тенденција и траје у њој још и данас, а мора се признати, да није на добро. Нређашња педагогика није о томе ништа знала. ®) Еаишег, — ЉМет стр. 194. „Основни принцип моралности — вели Русо у свом писму архиепископу паришком (Оеиугев св. XI. стр. 18.) на ком сам ја градио аргументацију у свим мојим делима, и који сам ја развијао са свемогуКом јасношћу у „Емвлу," састоји у том, да је човек од прароде биће добро, воли правду и ред, те да у човечјем срцу не живи никаква првородна поквареност." Коначни свој суд о Русоу ивнео је Раумер овако: „окружен век у гнилеае прешлом цивилизацијом, тај мивантроп налавио је много поучиога већ у простом одбацивању обичнога. Али влоба не може проникнути у суштину истине, као што не може ни утицати на најдубљу основу покварености. То може само љубав, она једина и може извидати ране покварености. Русо поотаје саблазљивим, када највештијим начином меша истину с лажју, спасоносно са штетним, тако