Школски лист

испит, на који позвани беху „разумни старатељи човештв^ из Копенхагена, Петрограда и других далеких крајева." „ Еоже,/ Ти Оче потомства, дај — молимо Ти се — да нас чују мудри грађани света." Тако се наиме говорило у том позиву. Базедов је прочитао, извештај у ком наравно све беше изврсно. Али нама остаде још и други извештај од проФесора Шумела из Магденбурга у облику писма дванаестогодишњег дечака. Тај извештај превраћа се у чисту иронију или сатиру, а због површности и без садржаности метода васпитања у „Филантропину." А у чему је дакле лежала основна мисао педагогике Базедова? Док је Русо држао центар тежине у природи, дотле је Базедов најглавнији значај давао идеји хуманости. Он је хтео да васпитава не Немце, већ Европејце, светске грађане, људе у опће. Не без религије, али без одређене вероисповеди. Но такове врсте човек није Фактичност, већ просто резултат мисли. Истим начином и религија, која је тобоже имала владати у „Филантропину," престављала је само апстракцију. У то време, док је свештенство проповедало народну религију, у том заводу предавала се свеопћа религија, чије богослужење „морало је бити слободно од свих богословских закључака у корист хришћанства против Јудеја, Мухамеданаца, Деиста" и т. д. Ту се ми први пут сретамо с мишљу о религији педагошкој, у разлици од у оњће владајуће религије, — с мишљу, која је од то доба имала даљу историју. Та посебна педагошка религија представљала је спој природне религије и природног морала, који никад и нигде нити су посгојали нити постоје, до ли у теорији. То је религија без икакове историјске одређености и садржаја, те је престављала нешто сасвим непостижно, ни црно, ни бело, већ нешто без боје, без душе, сока, силе и живота. Такову религију може сматрати истинитом и довољном само онај, који избавлење и примирење с Богом сматра сасвим ненужним, јер ни мало не схваћа значење греха. Из таковог гледишта лако је за тим разјаснити и то, што у „Филантропину" сматраше се излишном свака казна и строга дисциплина. Та, ако је човек по природи добро биће, то он треба само да им разјасни, шта је добро, па да тако поступа. По педагогици овој све се на разум ослањало, јер разум чини све. Ето то је трећи принцип рационализма. Али тај разум био је врло прозаичан и својевољан. Основна тачка гледишта у свем предавању беше корист. Та филистерска тачка гледишта, која је све сводила на корисност и угод-