Школски лист

но(.;т овог телесног живота и његовог материЈалног олагостања и владала је над свим у његовој школи. 8 ) Нема спора, да је нова педагогика, коју је аавео Базедов, открила и одстранила читав ред ненормалних појава старе педагогике; но владајући у њој дух отуђења од Хришћанства беше чиото рационалистички дух. Заслуга те педагогике беше у принципу, да би младеж и у оделу и у начину живота владала се онако као што јој као младежи приличи. Нечувена дотле новост беше и то, што су у „Филантропину" у Десау васпитаници трчкарали гола врата, без овратника и с кратко остриженом и не увијеном нити напудрованом косом; а ученици Базедовљеви уведоше за тим у школу и гимнастику. Истина је и то, да су контра пређашњем механизму, у овој школи давали знатан значај методу. Али помоћу метода они мислише постићи све, а уз то не даваху никакова значаја личности учениковој, нити учитељевој. Метод, који су хтели једнако примењивати свима, може бити згодан само за оне, који имају Јоднак разум и мора осгављати без икакове пажње оно што је у васпитању најглавније: душу, правац воље и расположење срца. Ту видимо онај једнострани интелектуализам, који чини основну погрешку рационалистичког гледишта. Ту бездушност оправдано је осуђивао још славни Хердер, говорећи у једном свом писму: „.... све то иостаје ми страшно. Недавно су ми причали о начину, како за десет година може се подићи борова шума. Ако се у младих борова посече главна жила под земљом, то ће сва рнага поћи у стабло и гране. Сва тајна Базедовљева, чини ми се, састоји се баш у том, и ја му не бих дао ни телета да га васпита,

8 ) Ваур у овојии Основима . . . на отр. 82, вели : „Играјући, без икаквих казни и без строге дисциплине, помоћу те тобоже и нелажне и једино спасоносне методе децн се може саопћавати вннње у предметима и. језику и уливата религија подједнако згодна за јевреје и хришћане, католике и протестанте. Немогуће је било, да у резултатима те тенденције не цокаже се исто тако тривијална и самодовољна просвећеност, наиме у схватању хришћанства, а колебљива безоснованоот у науци. У опће много тога, што се радило у ваводу Базедова, у наше време, научено просветним искуством, покавује се гадним и глупим. Но у оно доба, то је значило корак у напред, што доказује већ сами онај интерес, који је Кант узимао у Филантропину (оравни чланак, који је он штампао 1777. го'д. у „Кенигсбершком Листу" у Каитег-а ЉкЗ. св. П. стр. 287. и даље). „Но и ако су крајње и чудне тежње Базедовљеве погореле у огњеној пећи историје, морају му се ипак иризнати и заслуге, јер он је пре свију научио давати дужну цену телесном здрављу, вежбању и јачању, и то не само речју и схватањем већ и живим очигледним искуством. Али гдавни недоотатак његова Филантропина је у томе. што је оврху своју он тражио само у материјалном добру човека и људског друштва, те на тај начин преводио ентузиастички рационадизам Руоовљев у Филистерски спољашњи утилитаризам. Најзнатнији педагози, који изађоше из школе Базедове, те који далеко надмашише свога учитеља у практичким талентима беху Кампе (-)- 1818.) и Салцнан (-ј- 1811).