Школски лист

— 148 —

поверовати, да ће деца после свештеникова предавања много заморенија бити но до сад, те за рад у осталим аредметима мање пријемљива него до сад. Па хвала лепо на таком олакшању! Искијаћемо ми тај одмор потенцираним радом око заморене деце ! Не води дакле предаја катихизиса ни „разумној подели наставне грађе," нити рационалнијој обради осталих предмета Не добија се тиме ни у времену, осим ако се новијим каквим наређењем школско време не би проширило до 12 сахати пре подне, чиме би учитељ био још више оптерећен, те бисмо баш противно постигли но што хтедосмо! А да би надлежна власт заиста могла и имала права да број седмичких часова јоште и повиси, навађам за пример вис. министарством одобрени штатут за чивутске вероисповедне основне школе, где су учитељи дужни седмично чак до 33 сата радити, а местимице раде и више ! ! (види Кер1аш1ок Барја" тек. год. бр. 39. стр. 13 ). Но за случај, да се број седмичних радних часова не повећа, не заборавимо још на ово: Хришћанска педагогика, која се у карловачкој богословији предаје, очекује у катихизирању хармоничан рад свешгеника и учитеља. Иоти би се имао минифестовати не само провејавањем хришћанског духа кроз све школске предмете, него још и ибавезним присуством учитеља на сваком часу кати- , хизиса. Па кад већ морамо присуствовати, и то као штатисте, зар није лепше да предајемо и то како у интересу бољег усаеха деце, тако и у интересу свога угледа ? Кад сам већ додирнуо питање о угледу учитељском, не могу прећутати и ово : Јако би ми неправо било, кад би се учитељство у одбрани ове своје дужности тако млаким иоказало. Учитељство се не може похвалити јаким сталешким угледом пред широм публиком. Тек млађе поколење нас памти оваке какви смо данас, а трагови негдашњег мишлења о нама показују се и данас. Зар нисмо пре годину дана дошли у јавности у један ред са „лицидерима." Но и оваке појаве ваља посматраги хладнокрвно, па ћемо доћи до оваког закључка : Ми живимо у веку озбиљног рада; хоћемо ли угледа, то треба да се грабимо за дужности, да рпдом извојујемо себи угледа и поштовања од сваког члана друшгва. Али олако напуштање једног школског предмета не само да не би ишло у прилог угледу нашем, него би се — и то с правом — баш обратно тумачило. Ради избегавања сваког неспоразума дужан сам истаћи да поуздано знам, да је сам нредлагач г. Лотић веома