Школски лист

— 150 —

ство ће бити — јако се бојим — камен спотицања, који ће отварати несугласице између ова два автономна Фактора и онемогућавати усаешан рад обојице.* Него хоће ли се интензивнијег рада и бољег усиеха у катихизису, има томе могућности и у данашњим приликама. Зар учитељи наши не свршавају нашу вероисповедну учитељску школу ? Зар није свештеник вирилни члан месног школског Одбора ? Зар није окружни прота властан обилазити школе у своме срезу ? Зар школски надзорници нису наши вероисповедни. чиновници ? Заиста, гвоздене су то вериге. које потпуно обезбеђују вероисповедни карактер наших школа, докле год оне као такове постојале буду, само строго треба пазити, да сваки орган своју дужност савесно испуњава. У осталом, ако у овоме погледу на учитељство наше пада ма и најмања сенка сумње (што нећу ни да претпоставим), питам ја, а како се сме поверити предавање свих осталих предмета истом том учитељству ? Зар та Фиктивна опасност не прети код сваког предмета без разлике ? Заиста, то би био празан страх, али са кобним посљедицама. Него овим против предлогом својим нисам намеран Да свештеницима апсолутно негирам способност учења у основној школи. Само сам хтео извести да преузимање катихизације у руке свештеника — школских лајика, значило би према данашњем стању назадак, пошто се настава у катихизису данас налази у стручнијим рукама. Нека свештенство катихизира у комуналним школама, где то друкче не може бити. У вероисповедној школи нека почне тек у поФторној школи, а може се увек сејати реч Господња у разним приликама пастирске службе у парохији, где су изгледи за разумевање, те и сам успех много већи, него код ситних малишана у школи. Предлажем дакле да се досадање стање у катихизирању одржи. Нека буде једно стадо и један пастир, — у једној школи, један предавач. Темишвар, (Фабрика) 19. септембра 1901. год. ђура Терзин, учитељ.

* У овом погледу не делимо мишљење г. пиоца.

Ур-