Школски лист

— 661 —

да је њему мировина из клирпкалног фонца на основу 144. §-а гаколске Уредбе оц 1872. год. осигурана као саставни део дотације његове; упућени су на сабор: један катихета на учитељичкој гаколи који је молио, да му се урачунају године, проведене на парохијској служби, где је уједно био и катихета на опћој пучкој гаколи; једна удовица са молбом за иосмртни квартал, затим они који су молили да им се у мировину урачуна „станаринскп" доплатак, који је Сабор од 1902. год. уврстио у прорачун. Извешгај епархијског школског одбора темишвареког у погледу поступка према онима, који се преиа прописнма државног пензиоаог фонда у Угарској имају умировити. узео је Школски савет на знање, а у погледу мировине за српске народне учнтељз у Хрватској и Славонији поднесени су предлози Сабору згсебно. За извршење прописа тачке в) 142. §-а Уредбе за српске народне школе од 1872. год. Школски је савет по прописаним „фасијама" и споеобницима покунио иодатке о вваничним ириходима учитеља над којима се водп надзор још и помоћу наредбв, по којој се за свако спорздно занимање мора исходити прзтходна дозвола Школског савета. Како је пак „главни надзор" над „руковањем" са имаовином школа у смислу тачке 3) 22. §-а Саборског устројства прегаао у делокруг Саборског одбора, Школски је савет у сврху вођења „главног надзора" над имаовином школа покуиио прописане „Податке" о иметку оних црквеногнколских опћина, које имају српских народних гакола, затражио потребне податке и од оних опћина, које такових гакола немају, у једном пак конкретном случају наредио, да се гаколски фонд, утрогаен на исплату Румуна, на тај начин врати, да непокретност, која је за покриће зајма одређена, остане на имену ц. опћине као власника, али да се намена за срп. нар. гаколу, док тамо такова постоји, у грунтовници озигура. У питањима фондова за вигае девојачке и учитељске школе настао је спор између в. кр. уг. Министарства богочасти и јавне наставе, које је тражило да се рачуни тих заклада подносе на коначну ревизију истом Министарству и да се у случају спора мађарски текст основних писама сматра за меродаван а не српски — и автономних власти, чије је даље расправљање узео Сабореки одбор у своје руке.