Шумадинка

43 ?>52Е1Вв® S-Vv^

садт. е моа супруга. Топр†после венчана, саобштимђ а нбоизи ту таину, какву самБ жертву а поднео за нћну лмбавћ. Она ме е лгобила iouiTt више. — О мои Тевенту, кадљ бш имао десетљ ноry, и кадЂ бм сви десетв тре.бало за ЕмилЈН) изгубити, н бм iit радо и безт> циглогђ уздисал жер' твовао. ,,3а целогљ могђ ;кивота н ћу вамг> бити благодаранЂ. Дођите у Лондонђ ; Посћтите наст>; видите и познаите moio жену, па онда да видимђ oћете ли казати: „да сам& лудЂ." КарлЂ ТемплЂ. ДокторЂ ТевентЂ саобшти таи догађаи и писмо своимђ пр^нтелБима, и свагда кадЂ е то приповедао, смеио е се изђ свегљ грла. „И еств и остае будала." Рекне онђ и седне те му напише слћдугоћи одговорЂ: ,,Господине, благодаримЂ вамЂ за вашЂ драго цћнши поклонђ . Тако га морамЂ назвати, ерЂ га немогу сматрати као награду за мои малми трудЂ. ,.fl вамЂ желимЂ да срећни будете, са вашомЂ лгобезномЂ БританкомЂ. Истина една нога млого е за едну лепу, нћжну и добродћтелвну жену, али ипакЂ Hie одвећ' млого кадЂ човекЂ види да се при тои промени ше npeeapio. АдамЂ морао е притнжаше свое жене сђ еднммЂ ребромЂ платити, и сада млоге лгоде стане жена тоиико, а млоги плате и главомЂ.

,,При свеиу томђ, допустите ми да и останемЂ при момђ старомЂ мнћнјго. До душе за садЂ вм имате право. Bw живите сада у раго брачногЂ пролећа. Али и н имамЂ право , само сђ томђ разликомђ, да то мое право , полако сазрева, као свака истина, KoioK се дуго противи. „Господине, упантите добро, — л се 6 оимђ да ће те вм после две године канти се, што сте ногу више колена одсекли. Вићете видити да бм доволбно бмло изподђ колена. После три године, вм ће те се увћрити, да бм доста бмло само стопало да сте одсекли. Иосле четири године вм ће те видити да е, велики прстЂ. а после петЂ година малми прстЂ, одвећЂ млого бмло одсећи. После шесгв година вм ће те ми признати, да бм доволбно бмло да сте само нокте одсекли. ,,То н све кажемЂ безЂ икакве намћре, да вашои нћжнои супруги , какву увреду или штету сђ тммђ узрокуемЂ, жене могу свого лепоту и поште нћ постоаше сачувати , него ли лгоди свого пресуду. — У MoioK младости, л самБ свакш данЂ готовђ бмо за мого драгу животђ, али у цеиомЂ мочђ животу нигда ногу изгубити. 6рЂ за ону прву жертву небм се никадЂ Kaio, али за obv другу naio бм се читавогЂ живота. 6рЂ да самЂ тако као вм учишо, а бн и данасБ саиЂ себм, го

Bopio; „ТевентЂ, тм си бмо лудт« !*' — Сотммђ oстаемЂ вашЂ покорнми слуга, Г. ТевентЂ. У години 1793. кадЂ е бмла страовита влада Гилотине, обвини Тевента еданЂ млађи лекарЂ да е аристократЂ, и тако , да бм свои животђ спасао, утече ТевентЂ у Лондонђ. Вмше изђ дугогЂ времена, иего ли изђ лгобопитства, потражи онђ госп. Карла Темпла. Покажу му нћгову плату. Онђ се прјнви, и буде примлћнЂ. — У еднои великои столици, седт е еданЂ врло дебео господинђ ; пред' нбимђ и око нћга станло е преко двадесетљ новина. Онђ в тако дебео и тежакЂ бмо, да е се едва кретати могао. „Хеи, добро дошао, госп. докторе!" Викне таи господинђ, кои нико други Hie бмо него КарлЂ Темпиђ. „Немоите ми замерити, да васЂ морамЂ седе -v ћи дочекати, проклета дрвена нога сиета ми усвему. — Вм валБда до одите, да видите естели погодили, и ели оно ваше полако сазревагоће npaao већЂ зрело ?" „fl долазимЂ овамо као бегунацЂ, и тражимЂ обрану овде кодђ васЂ." „Вм морате овде кодђ мене преселити се; ерЂ садЂ видимђ да сте заиста мударЂ човекЂ. Вм морате ме тћшити. ДанасЂ — при овмиђ ратнммЂ обстонтелствама — може бмти да бм бмо [АдмиралЂ, да ме шв ова проклета нога учинила неспособнммЂ за службу могђ отечества. Ево видите читамЂ само новине, о славнммЂ и великимЂ дћиима и побћдама кое мои другови чине, и лготимђ се и псуемЂ, да л нигди немогу участвовати. Дођите мени и тћшите ме."

„Ваша госпол супруга знаће васЂ болћ тћиити него и." „Неговорите ништа о нбои. — Нћна дрвена нога смета iofi да игра на баловима, на зато изђ дугогЂ времена ништа друго неради него игра карте и оговара друге лгоде и жене. Неможе се сђ нбомђ никако изаћи на краи —• да 6 огђ сачува. УосталомЂ врло е добра душа." „Дакле н самБ имао онда право." Рекне докторЂ. „СавриЈено, лгобезнми Тевенте! али само ћутите. — Н већЂ видимђ да ништа луђе нисамБ могао учинити. Да ми е садЂ да ногу имамЂ, иебм дао ни оно што се одђ сдногђ нокта одсече, одђ нћ! — Међу нама казано; н самБ бмо лудђ! — Али задржите ту истину за васЂ."

Б Н Г Д Е 3 Ђ. бданЂ Лоповђ почне полако објнти врата одђ едногБ дућана, кадЂ чув то газда кои е ту спавао викне изнутра: „Господине дођнте мало после а шштђ ни самБ заспао."