Шумадинка

JV? 15-

1850.

ШУМДДИНКД

ЛИСТЂ 3 А

ЖЈШЖЖШЖФМЊ џ ШШЖВЖ Ш В«ВМ№ Учредникљ и издавателв Лгобомирљ П. НенадовиКЂ.

Излази свакогЂ Че- ^ твртка. (ј

БеоградЂ 13. Априла.

^ Ц%на е годншн. 8, погод. Ч, а на трн мес. 2 цв.

РАЗМНШЛЛВАНА. Одт. М. (Продужен!е.) Нек' пада човекљ жертва сирти, Нек' другомЂ места направи ! Целв природе е постигнута, Нек' flpyri8 животђ настави. Ахђ ! какавт» животђ ? трулежв тела, Што црву дае животђ новђ , Што землн> гнои, воздухЂ мложи, По смрти то е животђ новђ? Зарљ то е безсмрт^в гордо, Живота новогђ светлши данЂ ? Што дивномв снагомЂ крепи душу, ЗарЂ то е златнии онаи санЂ ? Наставит' бедно бмће земно У првобитнммЂ силама, У другои Форми безсведомно Ко гусеница сђ крнлима, За болну душу то е мелемЂ, За тешке труде награда ? Горчине страшне, беде, муке, ЗарЂ то е блага заслада? „Не душа, само тело, веле, Опада, вене, као цветв, По смрти тела душа с' враћа У првобитнми опетЂ светљ; Там' наставакЂ е бмћа земногЂ, Там' правми животђ сазире, Гди струа чиста савршенства Влил Бога вечногЂ извире. —" „Изђ другогЂ света зарЂ е душа У трошно тело слетила? Та душа-и сђ теломЂ свои почетакЂ У едно време добила ; 6рЂ у семену лежи животђ И лежу тела частице Изђ когђ топлота рађа равна Ненке животђ дечице. Ту камо души првогЂ света Изђ когђ почетакЂ води овои ? -

Изђ материне, знаи, утробе Извире животђ мои и твои. „РедЂ тварш сдђ наинижегЂ тече На вишш степенЂ до века, По лестви грднои диже с' горе До земногЂ Бога, човека. На точки оваи Hie дакле -Природне грдне лестве краи, Човеку земли npBbiii степенЂ, ПоследнБш, вечнми Божш раи. На землви савршенства вечногЂ ПочетакЂ бмва лгодма свим', Но смрти другш степенЂ 6 б Ља Настае душам' безсмртнммЂ." Ахђ! кудЂ се губишЂ заслеплћнми СуетомЂ беднши брате мои? Сномђ зашто празнммЂ и бунцанћмЂ ДухЂ слабми тако варашЂ твои? бст' лества таква у природи Одђ тврдогт. мртвогЂ камена, До преко света, преко тварш, До вечносветлогЂ пламена, Ал' свак1и степенЂ не постае Одђ другогЂ нижегЂ степена, Нитђ цветакЂ кака†води коренЂ Одђ буди каквогЂ камена. Дал' умнши човекЂ беше маимунЂ, Ил' медведЂ школБка икада? У кругу бнћа свомђ све расте И пада натрагЂ свакада, Там' рађа ае гусеницу, А ова опетЂ лептира, Одђ нћга ае, кругЂ е свршенЂ, Нит' косђ ће бнт' одђ лептира. На землБи овои довршуе Свторена човекЂ леству ту, У другомЂ свету наставлнт Суштества внша такову, И тако далћ све крозЂ круге, КрозЂ просторЂ грднми света свогђ, Наставлн с' лества савршенства, А краи е тога вечнми Богђ.