Шумадинка

w\« 70

Свакн газда кои награђуе сђ чимђ му драго доброгЂ слугу, же.ти да побуди у нћму и бо.ио ревhocti. кћ своимђ дћлима, те да види и 6олби усntxt у своме дому одђ дћла доброгЂ слуге нћговогђ , то исто треба да чини и правителБСтво нагае и мирско и духовно, ерЂ одђ ови служителн зависи успћхЂ благостоанјн нашегЂ об1цегЂ дома, а ако останемо и унапредакЂ све при досадашнћму, молимђ да ми ко каже, сђ чимђ ће се ободрити вредни служателЂ , да продун«и ревностЂ свок), и сђ чимђ ћ е се побудити онаи ленЂи и неспособни, да достигне онога доброгЋ? н мислимђ , да полза и напредакЂ нашегЂ обШега дома „нашегЂ отечества" изискуе, да се вредни дћлателБ и болћ награђуго него они ленБи и неспособни, сђ тимђ 6bl они добили болк) волн) кђ обгцем-в благу народа, а они ленБи завидећи нбиовомђ отлич1'к> , старалиби ce и они да иду за нбима колико толико, и све бм болћ 6 бјло него до сада. Кодђ насЂ нема ни ордена ни спаилука , сђ чимђ 6ti владћт е .1б могао награђивати отликЈшће се служителК, зато треба да iS награђуе сђ повишенЈвмЂ плате, и заиста ше право, да очаи вредни слуга за о ну исту плату за кого слуи^и, или болћ да рекнемЂ ленгое , онаи ленБи неспособни чиновНИКЂ. Неопростими бм грћхЂ 6bio, да неопоменемЂ овде и наше свештенство , духовенство, и проФесоре и учителћ. Ова класа служителн, нагиегЂ обШ,егЂ дома , наивише су заборавлћни и наирђав!е плаћени. Л незнамЂ како е то остало тако у неуважен!го кодђ народа нашегЂ, а они заслужуго „ако ћемо право рећи" призрћше правителБСТва пре него мирски чиновницм. Свештеницм идуховницм служе церкву бож1го коп е наша мати, испуннваго законЂ Божи, и наставлнго христнне у страхопочиtahiro кђ Богу, и уче iH да буду добри и отечеству полезни грађани, а проФесори и учителБи, уче нашу децу, и преправлаго ш за будуће грађане, за чиновнике, за сановнике, за свештенике и владике и митрополите кудЂће важше опредћлешв, па башЂ ови лгоди да остаго безЂ призрћнјн народнћгЂ и правителвственогЂ! Та ово башЂ ше право ни наиманћ. бданЂ стари учителБ види многе сановнике и чиновнике , кои су нћгови ученицБ! бмли, а онђ 10 штђ све учителБ , na uito е јоштђ жалостнје, све сђ ономђ истомђ платомЂ. Бедна е то стварЂ, кадЂ оваки стари живе беЗЂ сваке надежде поболшанн свое будућности, за кого се сваки стара. И а оћу да они остану све еднако учителБи и проФесори, и шта више , да предаго еднако онаи предметЂ науке кои су и почели, ерЂ што га дуже предаго то се све већма у нћму усавршенствоваваго; и позше све то већу ползу приносе. Л оћу да они остану свагда и при онои постоинои плати ceoiofi,

као и остали чиновницм, али оћу да се награђуго они способни и ревностни, чзкђ до сравнен1н сђ наивећимЂ сановницмма народнимЂ, па бно онђ све свештеникЂ, вромонахЂ или учителБ или проФесорЂ или шта му драго само, тако ће мо ми извући изђ изђ нби сву позлу кого они могу принети на ползу народа, и другонч1е не. И царЂ ДавидЂ у Псалтиру пева Богу „ухцедри мн да пого та."

ПУТОВАНЂ ПО ПРАИЗКОМЂ ПРИМ0Р10, И ПО ОСТРОВУ РИГЕНУ. (ДрЗ'го инсмо.) (ПродуженЈе.) Сутра рано пробуди насЂ музика, кон обично свако готро лредЂ свакомЋ 6 олбомђ гостилницомђ свира. Мн се за часЂ спремимо, и оставимо ову лепу варошЂ, и често смо се осврта.ти, и одкле се годђ могла видити гледали смо e, и чисто намЂ е жао бмло што и ПудбусЂ неможе свуда за нама да иде. Гледагоћи на ПудбусЂ, на море, па онда на палва висока брда, ништа небм Bo.iio онда него да самЂ молерЂ. А често налазили смо молере кои у ладу по вазданЂ седе па ове лепе предћле себи, за споменЂ свогђ путованн молуго. Но и без' тога све ми е ово остало у памети тако, да кадЋ и' се и после десетЂ година опоменемЂ, видићу и' исто онако као што самЂ и' онда гледао, споменЂ оваквм предћла може се видити и кадЋ човекЂ зажмури. Одђ Пудбуса па по целомЂ Ригену далћ што смо путовали , неможе се сматрати као путованћ, него као каква шетна, непрестано сретали смо гомиле путника страни , кои тачо амо тумараго по шуми, и кои су едва дочекали да мало нзађу изђ варогии , и да се овогђ здравогЋ воздуха надишу, и да се певанн тица, не изђ кавеза, него изђ шуме наслушаго. И често смо наилазили на путнике кои седе и слушаго гди славуи или косћ пева. То е и насЋ често зауставлнло, и свагда кадЂ смо хтели да се одморимо, тражилисмо место гди каква тица лепо пева. Путника овуда има млого из' целе северне Гермашв, али наивише изђ песковитогЋ Берлина. И мора се човекЂ смеати кадЂ нађе путника кои путуе само онолико колико му е берлински докторЂ рекао, кадЂ путуе онуда кудЂ му е онђ рекао ; и млоги оставе наилепша места и невиде само с6огђ тога што му ше нћго†лекарЂ рекао да треба тамо да иде. Мм пређемо неколико села и дођемо у село кое се зове СелинЂ. Овде пошто се мало одморимо и подкрепимо, оставимо друшство кое се сустигло бмло, а такође оставимо и путЂ кои е на десно водш у Менх гутЂ па онда безЂ пута, пођеко управо преко вдногђ брда. Ту близу тогћ села ви-