Шумадинка

1850.

ШУИАДШМ, ЛИСТЂ 3 А Ш1&шжжвшФит 9 s жфвфдож« УчредникЂ и издавателћ Лгобомирљ II. Ненадовић%.

Издазн свакогт> Четвртка. БеоградЂ 1. IO h I h .

I Ц^на « гоншн. 8, по5 год. 4, а на три мес. 2 цв.

3 Д Р А В И Ц А. Пуна радоств, пуне чаше, Од те ко 'ће да е' куцнемо: Да Б огб живи iuto е наше! Што желиио да стекнемо. Што имамо То недамо. Шта желимо? То Mhi знамо. Прво: да Б огтј народЂ живи ДрЈго: Боже живи народЂ. Треће: Б огћ напгћ милостивми Нек' иожнви само народљ. НародЂ све е Сбогт> нћг' грее, Сунце с" неба И дае леба. Боже живи све трговце, Чиновннке и свештенство, Н свв оне кои раде Да прославе отечество. Створи Воже Нек' се сложе, Да по правди Сваки радв. Боже живи правителства Она кои народЂ лгоби ; Она што су проти†нћга, Боже с' неба, удри, уби ! НародЂ настћ рани И одђ зла брани, Нћму наивећу Боже даи срећу. И, о •— да се сто ка вина У еданг> путђ изпитђ може;

Уза сваку каплго вина То те исто молимђ Боже!

Мол'те c' Богу Сви за слогу, Па онда ће Бмти среће.

ПУТ0ВА1Њ ПО ПРАИЗКОМЂ НРИМОРН), И ПО ОСТРОВУ РИГЕНУ. (Свршетавт. другогљ иисма.) Ти изгледашг. валада већт. одавно кадт> ћу овомоеписмо евршити? — неће јоштђ дуго траати, и ако буде мало веће одђ оногљ првогЂ ништа зато, ej;Ti е и путованћ дуже ; а међу тимђ а самЂ ти при полазку казао да ако кое мое писмо добп ешЂ пре ручка, да наипре седнешЂ па ручаш, па онда да га отворишЂ и читашљ, epb иначе бм остао безт. ручка кадЂ бм га хтео целогЂ у еданЂ путЂ прочитати. —• Н признаемЂ да млого у овомђ писму нразнословимв али ипакЂ уздамЂ се, да ми нећешЂ замерити што се цри овимђ славенкимЂ древностима подулћ задржавамЂ. Ова цела обала и шума зове се Стубница, шума е велика и честа, но гди гди има полн кое су шштв Французи изсекли кадЂ су овуда стражу чували. Оваи е брегЂ одђ саме готово беле землћ, и место обичногЂ камени самЂ е кременЂ у ићму, а особито поредЂ мора ситно кременћ лежи као кодђ насЂ шлгонакЂ. Мм смо ишли цело пре подне тога дана све крозЂ ту букову шуму и прелазили смо преко велики потока кои су низђ брдо врло брзо и са шуштанћмЂ текли. На више места кретали смо кошуте и елене, кои су бежећи одђ насЂ сђ наивиши одцека скакали. Идући крозЂ ту шуму врло смо често наилазили на брежчиће кое немци зову фбпепдга&ег или žKiefengcdber, (хунски или гигантски гробови.) 6рЂ они овуда ммсле да кадЂ су оволики гробови, то су морали и лгоди бмти баремЂ трипутБ већи него сада. Ови гробови стари славена врло су велнки,

*