Шумадинка

$&*? '

; ТГ*«У

^ 2

®vs>-

Што '^и. j ,.a'ii,accpđfciio име бране, И овуда у нашим' нраима, Mw смо бшлн наслћдници Рима. Op'o кашЂ е два путт. Балкан' прешо, И два пута на ЦариградЂ пошо, Да c' обнови Бизанцја стара У рукама србски господара.

Имали смо снагу млого већу, Али ио! •— неима смо срећу. Све то сруши с' и све то пропаде, Само робство и Јкалостљ остаде. Ко бм срећан' таи погибе одма, ' Не дочека пропаст' свога дома. Ко кемог о муке подносити, Таи се у свет' мор'о уклоиити. Отишао да туђина служи, Ал' довека да за кућом' тужи.

Други опет' у шуме се дали И у тврде стћне закопали. Црна гора нљима е обраиа, Од' косова до данашнћг дана. Пропадосмо, одавно е бмло Ал' се Hie iouiTb заборавило, Нити ће се заборавит' моћи Док' е дана и докле е ноћи Та четири пуна столћтјн Немадосмо народног' 6wTin.

Cp6ia се наша онда 6bi.ia Сва у црно одћло завила. Кукагоћи о КОЕ0Ј8У песне Трпила е лничаре бесне. Наше реке нису текле водомђ, Већ' текле су чистом' србскомЂ сузомЂ. Нит' у шуми беше други птица, Кромћ самм смнби кукавица. Србин' свуда међ' зверове с' Kpio, Те слободно кодх> нби сузе .iio.

Та Србство е млого претрпило, На нћму се сво зло превршило. НасилЈн безакона рука, Млого му е измишлдла мука. Гди е годе Србин -ћ кои бмо Свуда му е животђ загорчЈо. Одсвуда смо бшли мм стеснћни, И од' сваке стране заедени, А свем' томе неслога е клета, УзрокЂ бмла ■— и србска освета

Али шта е учинитн можно, Кад' се Срби само држе сложно, Показасмо мм целоме свету, И врати смо слободу отету. Под МидошемЂ и под' КарађорђемЂ, На пово е СрбинЂ ослобођенЂ. Она силна рука Карађорђа, Ослободи Србина одђ гвожђа, Подиже га из' сна и разбуди И научи да слободу лшби.

Ј^реди смо школе и судове, Поправи смо мосте и путове. Србска землн опет' пропевала, И слободе свое с' дочепала. Срби више себе се нестиде, Весео е куд' годцои иде. ЗаконЂ само сада над' нђим ' влада, Свакш пева и болћмЂ се нада.

Она иста земла штоно иегда Беше пуна несреће и беда; Гди е влад о ко е лчш бмо, И слабш се од' лчега Kpio; Она иста свагда лепа земла Пуна среће, блага и веселн, Има уста†што влада над' свмма, Над' силнмма ка и над' слабима. У тои землЂи гдн све бЈ.де бише, Сада СрбинЂ наисрећн1в дише. Па ту срећу iuto сада имамо, Треба добро да е мм чувамо. Да мислимо шта смо негда бмли, И зашто смо крвБ толику лили. Мм смо мали и слога насЂ едва, Изчупала гдино беше бездна. Неслога пам' на _ј |шсов\ равну Срушн царство и будућноств славну, Та она е увек' узрокЂ само Те еднако у свету страдамо.

(— Шумадинка грудиће се свагда, Да по обштемћ мићнно се влада. Прекипила од' велики желн, Ужелила с' свои читателл. Едва чека да међу нби дође, И да с' нБИма говориги пође. И призивлћ дрллЈј и каменћ Свим' па свегу искрено с' заклинћ. Да ни за чимђ на свету немари, О симђ само за свеобште ствари, ћудлБива е — то iofi млого шкоД||, Ал' ни за ким' оиа с' неповоди. Ко е Фали некаже му Фала, Нит' се срди ко iofi нађе мана, Она добро свои публикумЂ знаде, И држи се средиие и правде. ■— Ila даи Боже! да намЂ роде нвиве, Виногради, грмови и шлт.нве; Трговина да процвати болЈ. И кнљижевно неорано полЈ., Да намЂ руде, што сада копаш Доста злата, гвожђа, бакра даш. Да мирЂ, срећа, тншииа и правда Са закономЂ у Србш влада! Е ■— na онда Шумадинка веће, Долазит' вам' нигда престат неће. —)

М 11 Р 0 I) I л, (Речникт. за жваотт. )

ОдпорЂ дасмо зверском !з лничару, Помого смо и себи и цару.