Шумадинка

jy? У Београду, у ПетакЂ 4. Ннуара. 1852. ШУМДДНВКД, ЛИСТЂ 3 А ЖЖ&ШЖВ»ЖФВДС& џ ШДВУ ж ш®в©етм« УчредникЋ и издавателв ЛнЈбомирЋ П. НенадоииКљ.

Ован дистт> излази Вторникомт> и Петкоит,. Цеиа му e годишнл безт> завитка 14. цв. а полгод. 7 цв. — са завиткомт> по цв. на по год. свупл!). Ко жели у Београду да му се носи кући а не у дућант. или у канцеларпо по' цв. иа пола год.

ОДНА ЖАЛОСТИЛ IIOMblCAO. о новои години Ново лето починћ да влада, Сваш'и човекЂ нечему се нада: Неко mmc.ih : „ха година друга, Та довешће мени самцу друга." А судбина мозкда другче брои До године онђ подђ землвомЋ стои. И за нћга са†свет' већ' нетрае Сав' свет' прест'о, сунце му несае. Ао смрти пуиа ти си лда, Тешко оном' ко се теби нада!

Неко чека сђ мора трговину, И већ' брои као готовину, И рачуна да ће срећни бшти И уиЈци кое ће добити. А otr незна шта ће и нћг' снаћи ■—• Море бурно почива на лађи, Трговина с' надегкдом' пропала, Празиа кеса на дугу остала. Аваи море нигди те не било, C' тебе млого отрова с' попило! Неко сина на крилу лголмшка, Уа' лголлнћ лепо му певушка: „О, да мое непрецћне среће. До године ново лето треће, Од како га на рукама гаимљ, Од' како се н са сином ФалимЂ." А смрт' незна за срце очево •Плаче могкда онаи што е пево, И нариче; „до мон срећа! СадЂ бм бмла година му грећа."

Другји с' роди, надЂ пјбимђ настонва, Лебди иданЂ и кадЂ санак' спава. Одгаи га — о, утћхе лепе! Када старца сбјнови подкрепе, Bec'o старацЂ, свуда снау бира, Изироси е — већ му гаидашЂ свира. А смрт' груне у домђ пре сватова Отцу срце разпори изиова.

Кои смна у гробЂ ладнми спрема, Нетћште га — за тог' лека нема.

Неко брои свое службе дане, И нада се даће му да сваие, Да ванџира он' на плату већу, Ceoioft децм осигура срећу. И рачуна: ,,за десетЂ година, Уштеди ћу стотину стотина.'' А смрт' клета на врати му стои, На минуте нћго†јкивотђ брои. Остаде му гкена сиротица, ОголииЈе нћгова дечица.

Неко зове предброинике свое, "" На двадесетЂ лћта да с' иредброе У напредакЂ да му зато п.чате, Па до смрти да бадава чате. •А смртБ могкда ни днадесетЂ дана, Оставила nie му мегдана. Ао смрти! куд' год' бацим' очи Од' свуда ми гвои отровв загорчи, Ал' гкив' човек' непрестано с' нада, Живи, ради, а смртљ над' нбимђ влада.

Неко гледа са престола свога, И кром' себе он' незна за Бога. Ми.пони другiи слоб.п.и душа, Кланн му се и робски га слуша. Како оће по свом свету крши, Милтна смртв у руци дргки И већ' оће да смртв, ком подпише, Рука клоне — и онђ самЂ издише. Аваи смрти РобесшерЂ тм си Кад' цареве изузела ниси.

Неко силанЂ на своему хату, Пр оле-rio б' кроз' пламенЂ и ватру. Бћсни, горд' е не бои с' никога, Редко кад кад сећа се и Бога. Туче с' храбро, свак' се плаши нћга, Свак' се скланн и далеко бега. C' хилидама онђ воиника влада, Опђ е гонакЂ — али смртв га свлада.