Шумадинка

6 |ge

Док жнвђ беше, та свагии мислнше Да за нћга смрти немађаше.

Смртв е оно што на сав' свет чека, Без' разлигге звера и човека. Смртг. едина с' природом се бори, бдна ствара, друга само мори. До вћчности што c' помислит неда Нико незна nia е победа. Али чуите н вам вћру даем' О ономе ког' добро познаемв. Кад' бм и ко ту смртв побћдјо Нћгошт. Рад е довека б' :кив!о.

О владико на те тужанЂ мислнмђ, Када ове случаеве числимђ. На те мислим' с' тебе ово пишеиЂ, Тебе зовем7з кадх, годђ сузе бришемЂ. И ioniTTi незнамЂ за киме самљ вако Л туиио к'о за тобомЂ нко Ако већ' да за косовомђ равнимЂ И за ohbim ' ОбилићемЂ славнимЂ Ал' у нћму тм си се огледо Бог' за нћга тебе намЂ е предо.

Хеи владико, паше сунце лрко, Лепо л' грану али тран кратко, За озеблог' мало е Србина, Што си двадест' слно година. До твог' гроба од' малог' детета Bopio си с' са два Елемента. Па е чудо да с' и досад' Tpaio Међу какви тигрови си CTaio. ПакостЂ, злоба и неслога лвдта, Разлштише т' хиллдама пута

») ^

■(•В

) II

i ;***» ll

■ tst (r

Н ■C /■

! ђ# W . V

* II ч Јм љ. đm

Куд' су сада оне твое мисли, Са коима Tbi тек' бмо тм си. Куд' су она лепа пророчества, За будућностЂ Србског' отечества. — Отечество твое е велико, СвакомЂ с' отацЂ ко ти "име свико Ко год' срце им'о e у груди СвакЂ е тебе морао да лшби. ГробЂ твои спаши са сузама роси, Кои знаде бмо србству што си.

И владателв, човек' и свештеник' •— У свему си бмо тм превеликЂ. ГОнакЂ, путник' и млад' стихотворацЂЈ И дипломатЂ и простЂ црногорацЂ. •—• Што е добро и .lieno бмло То у теби све се сћдинило. Ко те чуо изђ деветБ1 уста И томе си узбудјо чуства. А ко зна те, ко е сђ то 6 омђ бно, Таи у теби све е изгубш.

Тм младосна ова мол лета, Дома врати изђ туђега света.

„Аиде кући, доста с' путовао." И л самв те ево послушао. А другче бм можда сузе мое СадЂ капале виш' гробнице твое. Ил' бм oct'o украи развалина, Гди е бмла римска царевина, Да у Риму она чуда гледамЂ, И прошлости наше да се сећамЂ.

Та чудно си управлдо лане Мое Јкелћ и мисли несталне. На предкове мое си ме сећ'о Кнез' Алексу пред очи ми мећо. .,3a пасЂ пушке, а токе на груди, Као твои стари и тм буди, Та ние се све свршило веће, Србин мора кроз' крвЂ доћ' до среће." На свом' путу све што сам видт, Тм си едаиЂ чем' самЂ се див1о.

И не санл враћати се кући Мишлн виђет таи Египет врући. Виднт' землш ту свима чудесну И сђ Картаге певат moio песну. JKe^io самБ — али веће нигда Нећу видит' вршке пирамида. Има нешто што ме овде веже, Што с' отимам, већма ме притеике. Наитеже е преко прага прећи, Своши кући сбогом остаи рећи.

Добро л' какво учиним' од' сада, TBoiofi души нека е награда. Gp' без' тебе и без' твои речш, fl самБ хтео у немарностЂ прећи Путовати — видит света мало. Па живити са „ шта ми е стало. и 6р' свуда е веће мени бмло Свако дћло жучем' загорчило. И већЂ мишлн и држа доиста Побудит' ме да не може ништа.

Ал' тм само единни на свету, Ободри ме к' новоме полету; Зато сада кадЂ си ме навео, Те сам опет иисати начео, А тм даи ми — неиштем' ти круне, Сбог' те бриге и твое тћло труие. —■ Него даи ми само твое цћли: ,,Добро чинит за народ' васц^ли, Учини ме само да наслћдимЂ: : ,Да за Србство л ништа нештедимЂ. 1 '

М И Р 0 ђ I fl. (Речннкт. за жнвотђ.) АмалЂ, то е турска речЂ и означава оногђ кои теретЂ пренаша. О нвима писали су млоги немачки и Фраи цузски путницм, како они своимђ леђима заменгого ФЈа кере у Београду. Они обично сунчаш ce пред' ђу*фУ