Шумадинка

jy? 15 У Београду, уВторникЂ 19. Фебруара. 11(52. МУИДДВВКА, ЛИСТЂ 3 А швддошшгдош& џ 8&S&B7' т&ШФШж* УчредникЋ и издавателв ЛгобомирЂ II. Иенадо»иК%.

Ован листт* нзлазн Вторнпкомт* н ПеткомЂ. Цена му e годншна безЂ завнтка 14. цв, а полгод. 7 цв. са завнткомт* ио цв. на по год. свупл^ћ. Ко желн у Београду да му се носи кућн а не у дућанЂ илн у канцелар1н) по цв. на пола год.

Б А С 11 А КУРЛКЂ, БИКОВИ н ЛИСИД /V. Ливада се една — свакомЂ оку мила, Са зелеиомЋ траиомЋ, краи шуме иружила, На ибои три су Бнка cnvim пасла траву, бданљ другомЂ. свагда, ззкланно главу. Толико су пута курнцм несити Ударали на нби , ал' бнше одбмти, Докђ су сва троица, сложно се бранили Курацм су туђимЂ месомЂ се ранили. ТадЂ курнцн зовну, стару варалицу, ДугогЂ репа знате, лукаву лисицу.

Па е пошлш кђ нвима, те iti позавађа, Бикови с' растану, и почне се сиађа. Сва три Бика редомЂ, гледе се по преко, вданЂ одђ другога, растави с' далеко. бданЂ другогЂ мрзи, свакш гледа за се, бданЂ одђ другога, на далеко пасе, Тада Куракћ скочи, лако едногЂ свлада, Крвг, нћгову nie, а другои се нада, Тако сву троицу, едногЂ по еднога, Прогкдере, не курлкЂ •— већЂ лгота неслога. II У Т II И Ч К А II И С М А ff Донаувшингену 14. Авг. 1847. год. У Штрасбургу далћ готово нисмо ништа гледали, доста намЂ е та црква и торонљ, а осимђ тога слаоо што друго и има да се види. Арсенала и Музеума виђали смо лепшш и Behiii; а библ!отеку? — одђ нћ смо и и ^ ђ Хаиделберга едва утекли. Вмше узгредЂ видили смо лепу Штатуу Генерала Клебера, оногђ славногЂ другара НаполеоновогЂ. И видили смо велику Штатуу Гутенберга, код ми се врло допала. ГутенбергЂ (онаи што е изнашаој кнвигопечатнго) представлћнЂ е стоећи у прекообичнои величини, иза нћга види се пресЂ, у рукама дрнш едну таблицу на noioS пише: „и светлостљ бм " (et la luraiere fut.) Онђ изгледа у нћговои капи и дугачкои бради као Ро 6 инзонђ; и нћгова дугачка алБИна наликЂ е на 6 инбишђ каквогЂ паше. Обадвата плаца, на коима те две штатуе стое, зову се по нђшвммђ именмма. КадЂ буде близу 12 caTi 'S, вратимо се опетЂ у велику цркву, да видимо онаи чудноватми сата, о комђ самв ти споменуо. И о томђ сату могао 6 бг ти писати вБпие него о торонго. Сатв е

ве.1 nniii и чудноватЂ, и кадЂ човекЂ све види какве маиCTopie чини, могао 6 б 1 посумннти да ш'е то кака†волшебнб 1 и сатЂ. Таи сатБ показуе не само минуте, четврти и сатове; него показуе све данове, све знакове месеци, показуе оЛретанћ землћ и млоге друге знаменитнсти на кое у оваи ма немогу да се опоменемљ. Сви смо стаали и чекали кадЂ ће 12. сатш бмти. КадЂ казалвка дође иа 12. сат!и —. онда H.;6iаго четврти, ria сатови. И то е врло лепо начинћно. ЧетвртЂ сата избЈа направлћно едно мало дете; uo сата луна одрастнБхи младићљ; гри Фртала сата inioiii одрастанЂ мугкЂ; четири Фртала H36ia погрблћнЂ старацЂ, а сатЂ, изађе смртг, коа на место чекића, удара у звоно сђ едномЂ направлћномЂ справомЋ на подобЈе кости човечЈе. Гледећи то, за неколико минута 1 прође човекЂ целу HCTopiro свогћ живота. ВБ1ше тога сата изађе ХристосЂ, н стане, за нбимђ свбг 12. апостола еданЂ по еданЂ излазе полако, и сваки пролазећи поредљ спаситела поклони се, светми ИетарЂ кадЋ изађе, онда еданЂ велики петао кои е вмше сата одћ гвожђа или одђ бакра начинћнЋ, разшири и лупи крилима, протегне вратЂ и кукурекне са свбшђ на подоб!е живи природнБ1 петлова. И тако то све една машина ради, и то све на свое уређено време у движеше поставла, да 6fai помнслт човекљ, да е томе природа, а ие човекЂ, дала животђ и прописала точностб и правила. Сђ едне стране тога сата стои лепо портре Коперника , и млоги кажу, да е онђ нрвбш CTBopio МБЈсао o томђ сату. Некш опстђ кажу да е еданЂ другш, на га е после навалице 6 б 1 о покварт и огишао у светЂ, кои сатЂ лежао е дуго покваренЂ, наипосле нађе се еданЂ маисторт, те га оправи да е почео радити као што и данасЂ ради. Ho томе маистору изваде очи зато да небн гди годђ на другомЂ месту ioiuTe na'innio така†сатЂ. То су све причанн изћ давнм времена, коима путницм слабо што веруго. — • Кодђ ФранцускогЂ народа одђ старине петао се почитуе као народнни грбт,. 6pfc пре хиладу и неколико стотина година може 6 б 1 ти , сва ова землн што ce сада зове ФранцускомЂ, звала се Гал!омЂ (Gaules), и онаи ратнБШ народБ што е тамо по великимЂ шумама живт, звао се Гали или Целти. А Гали латинсни толико зиачи колико петлови. И отудЂ имаго и данасЂ Ф„ранцузи петла као знакЂ иароднми. Официри на униФорми носе из' подћ врата као и наши полумесецЋ сребриЂ, и на средини тога полумесеца изрезанЂ е петао, као кодђ наш^и оФидира пашЂ србск i и грбЋ. И данасЂ често употребллва се то име Гали место Франпузи, и они су горди на таи народнми нБЈовЂЗнакЂ, и већЂ имђ е прешло у пословицу: да петао Францускш изђ сна буди читавЋ сведав. (C' est le coq gaulois qui